POZORIŠNA KRITIKA: Dobri vojnik i loši ratovi

Nemoć da se odupre silama tuđih interesa, Hašek je fiksirao u jednom liku, vojniku Švejku, koji se, mudro odabrano, čini da je veći idiot nego što jeste, jer mu to dopušta da čini šta hoće.

Reditelj Veljko Mićunović, u svom stalnom teatarskom pohodu na vidljive i skrivene motive koji pokreću mehanizam istorije kroz pojedinačne ljudske sudbine, Švejka je poverio hrvatskom glumcu Ozrenu Grabariću, koji već nekoliko sezona sa velikim uspehom nastupa u Beogradskom dramskom pozorištu. U dramaturškoj obradi Hašekovog romana Kate Đarmati i Slobodana Obradovića, Mićunović je stvorio dramski delotvornu fresku likova, koji o Švejku govore toliko, koliko i on sam. Grabarićevo tumačenje Hašekovog antijunaka je samo po sebi događaj, ali ga podrška, koju mu reditelj daje igrom ostalih aktera u predstavi (pre svega Bretšnajdera, koga odlično prikazuje Milutin Dapčević) "vetar u leđa", koji podiže dramatičnost munjevito, uprkos postdramskom postupku.

Songovi (Nevena Glušica) ne zvuče brehtijanski, nego se odlično uklapaju u huk rata, utišan u ovoj predstavi dijagnozom ludila, koje Švejk glumi, a Grabarić ga tumači kao duplu igru, i kao glumac, i kao lik... Još jedna bitna kabaretska surovost je "podmetnuta" u vizuelnom izgledu Mićunovićevpg "Švejka" (scenograf Branko Hojnik, kostim Marija Marković Milojev) - tugaljivost sveta sitnih kriminalaca, prostitutki, sirotinjskih bircuza i alkoholičara - oličenih u poljskoj prikolici, u kojoj je jadni bife, za još jadnije mušterije.

Majstorski pozicionirani ženski likovi (Iva Ilinčić, Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Ivana Nikolić, Ivana Vukmirović) bez greške čine hor žrtava Svetskog poretka i u Prvom, i u Drugom svetskom ratu, na koji reditelj proširuje Hašekovo pripovedanje i zaokružuje parabolu o navodnoj plemenitosti (a zapravo besmislu) smrti u ratu. Dvojica Švejkovih ratnih drugova, koje igraju Milutin Milošević i Miloš Lazarov su neka vrsta njegovih istorijskih produžetaka, zaokružuju nemotivisanost i strašnu satiru Švejkove sarkastične ljubavi prema ratovanju.

Predstava "Švejk" Veljka Mićunovića donosi potpuno novo tumačenje Hašekovog junaka. To nije više samo antiratna poruka koja, prožeta neprevaziđenim Hašekovim (Švejkovim) humorom postaje još užasnije i prihvatljivija, nego prenosi značenje na sada sasvim jasnu izvesnost beznađa, da će se ikada rat završiti i da će čovek (Švejk) svoju ubitačnu ironiju moći da ublaži osvrtom na sebe samog, na život kakav bi trebalo da bude, da nije rata. Grabarićev i Mićunovićev Švejk je evrimen u ratu i ova veoma značajna predstava kao da čeka svoj nastavak, sa nekim drugim Švejkom.