SMIRENJE JE SVE ŠTO NAM TREBA: TV kritika - serije "KOŽA" autora Nikole Kolje Pejakovića, 2024.

Povratnik neće započeti nikakav novi život jer su društveni uslovi još teži nego u vreme njegove prve pogodbe sa đavolom. Korenje zla je zapreteno ispod privida "boljeg" života i vuče ga u bezdan mutnih strasti, naizmirenih dugova i nesmirenih savesti. Sve je to davno zapisano kod Dostojevskog i pre njega i daleko bi nas odvelo traženje ishodišta ove drame. Kod Pejakovića, priča nastoji da se uklopi u savremeni banjalučki milje otkriven i do tančina opisan u njegovim serijama "Meso" i "Kosti", od kojih je ova potonja doživela priličan uspeh, o čemu smo detaljnije pisali na ovim stranama.

Sam Pejaković je i glavni glumac u ulozi starog grešnika po imenu Slobodan Milošević, što još izaziva sasvim oprečne komentare i ponekad se poziva na "one strašne devedesete", koje je "Bobo" proveo na dilerskom stažu između Beograda i Banje Luke. Taj "duh devedesetih", kojim danas plaše malu decu i svu našu nesreću svaljuju na pleća naraštaja koji nas je tada jedva izvukao iz bede i očaja, u koje su nas uvalili drugi, leži u podlozi ove igre i zbilja budi aveti nedovršenog rata. Taj rat živi u potkožnom tkivu današnjeg varljivog mira i svako malo daje dokaza o svom postojanju, što čini Pejakovićevu dramaturgiju izazovnom. Posle otkrivanja jezive tajne koja pokreće ceo unutrašnji zaplet događa se veoma zanimljivo finale, preuzeto iz jedne stare matrice.

Višestruki rasplet (atmosfera novokomponovane proslave zajednice - tajkunska svadba, ubistvo ćerke, obračun mafije i policije u obližnjem brlogu i "Bobova" lična osveta u Sarajevu) pripadaju modelu "paralelne montaže", koji je davno otkrio Sergej Ejzenštajn, a majstorski iskoristio njegov najbolji učenik F. F. Kopola u "Kumu" II i III. "Paralelna" montaža otkriva, kao kod Kopole, još nešto: jezive posledice pogodbe nesrećnika sa đavolom. U suštini, to nije moralna parabola, nego pokušaj eshatološkog traktata, filmskog podsećanja na izvesnost Armagedona i Poslednjeg suda nad palim čovekom.

Tu se krije glavni obrt i to čini seriju "Koža" ozbiljnom dramom. U trenutku u kome "Bobo" odustaje od osvete nad ubicom svojih najbližih (komšije-muslimana iz istog solitera u Sarajevu) i odlazi u neizvesnost buduće Apokalipse pročišćen od tragičkih afekata (tu nam je, ako hoćete i ceo Aristotel), Pejaković više nema šta da nam saopšti osim ljudske, nasušne potrebe za smirenjem, što je osnovna svrha hrišćanskog etosa. Antička katarza dobija ovde sasvim novi, drugačiji vid. Nemoguće je smiriti se, odagnati demonske strasti i raskinuti pogodbu sa Nečastivim bez tog dubokog pročišćenja sebe samog, bez okrića hristolike sudbe u svetu neprekidnih i sve strašnijih iznenađenja (ava Justin Popović). Zato "otac Savo" ima naročitu ulogu u životu svog druga iz mladosti "Bobe", koji je zabasao u zverinjak zločina. Mladi sveštenik (Aleksandar Stojaković), koji ni sam nije našao mir u nekoj dalekoj Holandiji i zapravo ne zna kud će sa sobom, posle ispovedi i opela, pre nego što svom drugu kaže "zbogom", doda još sasvim obično, jedva čujno "Sve što nam treba je smirenje".

Ne znaju "Bobo" i svaki gledalac da je ovakav kraj najviši doseg pravoslavnog osećanja života, ali zna otac Ignjatije Brjančaninov. Da, unutrašnje smirenje je konačni cilj naše vere, kaže on kao i svaki iskren pravoslavni bogoslov. "Mir Božiji je i načelo i neposredna posledica smirenja; on je dejstvo smirenja i uzrok tog dejstva. On deluje na um i srce svemogućom Božijom silom. Smirenje je učenje Hristovo, svojstvo Hristovo, dejstvo Hristovo. Spasiteljeve reči: 'Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem', sveti Jovan Lestvičnik objašnjava ovako: 'Naučite se, ali ne od anđela, ne od čoveka, ne iz knjige, nego od mene, to jest od toga što ćete mene primiti, od mog sijanja i dejstva u vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i dušom, i telom." Hristolikost je, dakle, jedini put ka smirenju i izlazu iz "Bobovog" i "Savovog" i svakog košmara duše. Tu je još jedan njihov sapatnik, šef policije u Banjoj Luci "Žarko" (opet maestralni Jovo Maksić) koji, posle počinjenog zločina, sav krvav, izlazi iz Banskog dvora i posrće prema Sabornoj crkvi, pa zastaje pred njom. Dok ja čujem velikog Kšištofa Kišlovskog kako mi govori šta je dužnost svakog verujućeg filmskog reditelja: "Moje je da gledaoca dovedem pred Crkvu, a zatim ga prepuštam njoj".