ŽIVEO JE IDEJU SVETSKE KNJIŽEVNOSTI: Povodom odlaska prevodioca i urednika Aleksandra V. Stefanovića

Rođeni Nišlija, ovaj erudita i poliglota imao je nesvakidašnji životni put: diplomirao je prava a zatim i studije engleskog jezika i književnosti u Beogradu, i u isto vreme na Muzičkoj akademiji izučavao flautu. Rat je, kaže, preživeo čudom, jer je divizija u koju je poslat išla preko Kosova, oslobađajući pojedine krajeve, pri čemu je sredinom decembra 1944. ranjen. Mnogo godina kasnije se sećao: "Nisam video velike bitke, jer sam završio u bolnici, dok se moja divizija preko Like prebacila u Srem, odakle se retko ko vratio živ". Posle tri meseca, vraćen je u vojsku, u Šestu ličku, kao pisar, a zatim demobilisan.

Dve godine radio je u Ministarstvu inostranih poslova, podučavajući engleski buduće diplomate, ali je od tog posla digao ruke shvatajući da mu tu nije mesto. Sa velikim zadovoljstvom prihvatio je poziv Dragana M. Jeremića da bude sekretar časopisa "Savremenik". Kao saradnik književnog glasila "Danas" imao je čast da sa Ivom Andrićem i Ivanom V. Lalićem putuje u Stokholm na uručenje Nobelove nagrade. Ipak, odlučio je da napusti zemlju odmah posle studentskih demonstracija 1968. kada je sa Vaskom Popom i Miodragom Pavlovićem, koji su mu postali najbliži prijatelji, otišao da pozdravi mlade pobunjenike a ispraćen je policijskim pendrekom.

Sa porodicom se preselio u Italiju, gde je bio direktor za međunarodne veze u veoma uglednim izdavačkim kućama u Milanu i Firenci, a zatim i u Njujorku. Međunarodnu karijeru u izdavaštvu okrunio je vlastitom izdavačkom kućom Arte e pensier i ostao zapamćen kao veliki promoter srpske književnosti i umetnosti. Još 1965. preveo je na francuski Antologiju jugoslovenskog eseja, koju je objavio PEN, čiji je bio dugogodišnji član. Kao savetnik u čuvenoj milanskoj kući Jaca book bio je zadužen za ediciju "Vizantijsko-slovenski korpus" u kojoj je izašla knjiga "Srbi u srednjem veku" Sime Ćirkovića.

Stefanović je prevodio sa pet jezika (engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski), i našim čitaocima predstavio više od sto dela svetskih velikana poput Hemingveja, Eliota, Štajnbeka, Selindžera, Kamija, Sartra, Šoa, Leopardija, Eka. Sa jednim od njih, Lorensom Darelom, postao je i prijatelj, pošto je insistirao da "Prosveta" u znamenitoj ediciji "Veliki romani" objavi njegov "Aleksandrijski kvartet" koji je preveo i za njega napisao duži predgovor. Rado se prisećao i druženja sa Milošem Crnjanskim, još od vremena kada je radio na rukopisu "Kod Hiperborejaca". Kasnije ga je veliki pisac, sa suprugom Vidom, nekoliko puta posećivao u Milanu i Firenci, a u Toskani su zajedno obišli Fjezole, mesto gde su se začeli prvi prozni radovi Crnjanskog.

Ostalo je upamćeno da je preveo biografiju Džona Kenedija pre nego što je izabran za predsednika, i uspeo da nagovori Ficroja Meklejna da napiše Titovu biografiju 1980. koja je kasnije objavljena na deset jezika.

Početna saradnja sa Stefanovićem prerasla je u iskreno prijateljstvo, napominje Gojko Božović, pisac i urednik "Arhipelaga" i za naš list kaže:

- Kao retko ko, sve je pamtio, sećao se i knjiga koje je pročitao i ljudi koje je sretao: bio je pokretna biblioteka. Pratio je evropsku i svetsku književnost izbliza, ne samo zato što je mnogo putovao i živeo u različitim sredinama, već i zato što je čitao literaturu u originalu, istinski živeći ideju svetske književnosti i snažno verujući u nju. Upućen u nove tokove, opremljen velikim životnim i intelektualnim iskustvom, umeo je i da priča i da sluša. U "Arhipelagu" smo objavili niz njegovih prevoda, između ostalog "Nagađanja o jednoj sablji" Klaudija Magrisa, "Blažene godine kazni" Roberta Kalasa, "Rođaci sa Sicilije" Leonarde Šaše, "Kraj kulture" Erika Hobsbauma.

Prevodio do poslednjeg časa

Napominjući da je Stefanovića poznavao nekoliko decenija, pisac i izdavač Vladislav Bajac za naš list kaže:

- On je možda i najostvareniji kao izdavač od svih ljudi koje poznajem a da je naš. Imao sam to zadovoljstvo da na njegovu preporuku bude objavljen moj roman "Hamam Balkanija" u kući Jaca book. To pominjem jer sam na njegovu reč posle 25 godina ušao ponovo u novoosnovano kolo romana ove kuće, i to među pet autora od kojih jedini nisam bio nobelovac. Aleksandar je poznavao mnoge čuvene pisce i izdavače, a što je još važnije - svi su znali njega. Poslednju deceniju češće u Beogradu i Nišu, naročito se trudio da svojim prevodima što više obogati svetsku književnost. Prevodio je do poslednjeg časa, jer je kako je stalno govorio, tako održavao svoj um. Da nam je (bilo) više takvih ljudi!