POZORIŠNA KRITIKA: Mama ili samoća

Nebojša Bradić je, uz ravnopravno učešće u uspehu ovog saspensa, glumica Tamare Dragičević, pre svega (mama Nina),a onda i odličnih Jelene Stupljanin (Džeki) i Jasmine Avramović (Perl) uspeo da igru (bitno olakšanu iskliznućem u san) prikaže kao opasnu i kontroverznu situaciju.

Porođaj, pretežak fizički umor i novostvorena panična odgovornost za nemoćno biće su životne, ali i dramske situacije, koje lako pronalaze put do gledaočeve empatije. Naglo opuštanje, posle tri meseca negovanja bebe, poseta bliske prijateljice i malo vina izazivaju Ninu da "otvori dušu", da prizna svoja sukobljena osećanja prema malom biću i sopstvenoj (ne)moći da brine o njemu, što će, neočekivano, imati teške konsekvence u daljem toku drame, kada nju i drugog roditelja optuže za porodično nasilje nad bebom...

Intimna priča lako prelazi u sudsku dramu, Nina postaje žrtva, ali će se ona hrabro nositi s tim. U svedenoj, klaustrofobičnoj igri, u koju će se uključiti i advokatica, koja štiti dete (J. Stupljanin), ali i Ninina majka (J. Avramović), akteri ovog gotovo forum teatra (samo bez direktnog učešća publike) će nekoliko puta zameniti uloge ispitivača i isleđivanog, što čini da predstava ima uzbudljiv tok i izaziva gledaoca da se opredeli za stranu, koja je u pravu.

Autorka drame, savremena britanska spisateljica, implicitno podmeće subverzivnu ideju, da je za premorenu, iscrpljenu, dovedenu do granice svesti majku, zapravo, opasno naglo opuštanje, pa se ono (reklo bi se) i ne preporučuje. Muž i njegova majka, odvođenjem bebe na jednu noć, da bi se mama malo odmorila i opustila sa prijateljicom, zapravo je uvode u unutaršnji konflikt dužnosti i krivice, u senci tupe zakonske sile, koja navodno štiti dete...

Tamara Dragičević je ovom ulogom pokazala veliku moć da jednostavnim sredstvima prodre duboko u zapretene uglove gledaočeve svesti, kojih dotle i nije mnogo svestan.

Jačina njene uverljivosti se očitovala i u stvarnom životu - gledateljki je pozlilo na polovini predstave, pa je zakratko i prekinuta...

Nebojša Bradić je, uz kompozitorku Aleksandru Vrebalov, kostimografkinju Marinu Medenicu, scenografkinju Mariju Jevtić i dramaturškinju Loru Džolić ovu potresnu istinu prikazao kao realnu, iako se, srećom po gledaoce i Ninu, ipak izmakla iz strašne, nepravedne stvarnosti. Ostaje utisak da je ova prijemčiva drama otvorila vrlo ozbiljna pitanja odnosa žene sa sopstvenom primarnom porodicom, kao i novostečenom, u teškoj misiji stvaranja i oblikovanja novog života, u stalnoj dilemi, činimo li mu dobro ili zlo.