RETKA FOTOGENIJA KOJA RAZORUŽAVA PUBLIKU: Filmska kritika - "Nedelja", igrani film, režija Nemanje Ćeranića

Ovaj zapušteni milje bio je omiljena tema od samih početaka našeg filma ("Bibija - jedna ciganska svadba" Botorića i Čiča Ilije Stanojevića iz 1911), preko Saše Petrovića, Gorana Paskaljevića, do Kusturice i drugih, ali je prava socijalna margina postala središnja tema "crnog talasa" srpskog filma sedamdesetih godina prošlog veka, naročito Živojina Pavlovića. Ovo ne pominjem slučajno.

Debitantski film reditelja Nemanje Ćeranića ("Lihvar", 1921) gotovo doslovno ponavlja okosnicu prvog Pavlovićevog igranog filma "Povratak" (1966) i već tu se vidi niz slovesnih i filmskih veza između ova dva autora i stila. "Crni talas" jeste još u jezgru niza novih srpskih filmova i TV serija, ali to se manje oseća u "Nedelji", koja je pre pokušaj biografsko-estradne melodrame o popularnom pevaču, sasvim ograničenog dometa i ambicija, nedovoljno kontrolisanog tajminga i dramske organizacije materijala.

U 130 minuta filma opisana fliper-kuglica odbija se unedogled bez nekog unutrašnjeg plana i smisla, tj. osmišljene dramaturgije, što se vidi i oseća čim film prevali početnu trećinu. Opterećen nepotrebnim digresijama i ponavljanjima film se već na polovini sporo vuče prema neizvesnom kraju. To nikako ne pripada "skorcezeovskom urbanom epu", kako autori vide svoj film, niti odabranom žanru. Uopšte, odsustvo ozbiljnijeg scenarističkog truda glavna je mana ovog filma. Iako ga je već videlo prvih sto hiljada gledalaca (i ne sumnjam da će ih biti mnogo više) to nije dobro za bioskopsku prođu: "estradna melodrama" već je potvrdila žanrovske prednosti i treba ih uvažavati. Jedna od njih je i "unutrašnji ritam", ovde često potpuno upušten.

Takođe, ne možemo se pomiriti da prazan i šupalj duševni život, koji zaista živi estrada, treba da i na ekranu reprodukuje iste stereotipe? Jesu li sveopšte prenemaganje, banalizovane strasti, šanerska empatija, emotivno kukumavčenje, prostakluci i neurotični ispadi jedino što ispoljava ovaj prokaženi i obožavani svet? Ima li filmski autor i neka druga pitanja? Iz samog filma se vidi da je bilo osnova i za otkrivanje unutrašnjih dilema: Džej pati od nedostatka porodice, od trauma koje nije u stanju da objasni, od zapitanosti pred bezrazložnom surovošću okoline, degradacijom i stigmom; od žudnje za srećom sa voljenom ženom i, uopšte, za ikakvim smislom.

Ništa od toga (osim zaista dobrog dijaloga, stalno na ivici razumljivog) nije filmski razvijeno. Da ne govorimo o socijalnim, etničkim ili čak verskim protivrečnostima. (Ima i malih bisera, kao onaj kad se Džej zaklinje Svetom Petkom, krsteći se. "Ja sam mislio da si ti musliman", kaže mu menadžer i bog estrade Raka. "Pa i jesam", odgovara Džej.) Ali to sve ostaje na ravni zgode i dosetke.

Na kraju, reditelj pokušava sa nekom vrstom polifone sinteze u paralelnoj montaži ubistva i muzičke kode, za šta je trebalo mnogo više truda. Da je hteo "skorcezeovskim" putem, Ćeranić je imao izbora i boljeg materijala. Ovako, ostao je na rutini. Ali mora se reći da Ćeranić (kao koreditelj potpisan je i Miloš Radunović) sasvim dobro izlazi na kraj sa zanatom. Tačni spojevi, precizna organizacija prostora i vremena, kreativna kamera i rad sa glumcima odaju već iskusnog i veštog autora. Ćeranić je i diplomirani montažer, što se sasvim dobro vidi u rezanju, elipsama i uopšte u objedinjavanju montažnog prostora.

Treba pohvaliti i jedno novo glumačko lice: "osmeh koji razoružava" mladog Huseina Alijevića u ulozi Džeja otkriva i glavno svojstvo igranog filma, koje se od Luja Delika naovamo naziva "fotogenijom". Najčešće neobjašnjivo, ali nepogrešivo retko i efektno, ovo svojstvo vezuje svu simpatiju i naročitu naklonost masovnog gledališta prema junaku ekrana. Nema sumnje da je Alijević na tragu ovog "božjeg dara", što se ne bi moglo reći za većinu ostalih aktera, kojih je previše i koji dodatno opterećuju radnju.