"VELIKOJ MAMI" KLANJALI SE SVI VELIKANI TEATRA: Sto godina od rođenja Mire Trailović (1924 -1989)

Rođena je 22.janauara u Kraljevu. Posvećena učenica Druge ženske gimnazije, završila je srednju muzičku i glumačku školu u Beogradu, diplomirala na Muzičkoj akademiji. Potom (po želji oca arhitekte) upisala arhitekturu, ali je prekinula studije nakon dva semestra. Posle četiri odustala je i od tehnologije,a od istorije umetnosti - pred diplomskim ispit.

- Stasita, prelepa, sa neobično finim glasom, obloženim kao nekim somotom glasovnim. U tom razbarušenom vremenu ona je nekako bila dostojanstvenija od drugih, izrazito, vidljivo - sećao je se Dragoslav Andrić iz studentskih dana.

Mada je svojom mudrošću, snalažljivošću i upornošću, taj "buldožer u vizonu" (kako ju je nazvao jedan francuski kritičar) uspela vešto da pliva u komunističkim vremenima, volela je, sa potpunim pokrićem, da ističe svoje građansko poreklo. Uostalom, njen čukundeda Aleksa Simić bio je jedan od ustavobranitelja, ministar finansija, ministar inostranih poslova Kneževine Srbije, predsednik Društva srpske slovesnosti. Deda Milan Simić upravnik Narodnog pozorišta, a baka Katarina dvorska dama kraljice Natalije...

Uprkos porodičnom poreklu, dve godine pre diplomiranja, Mira je uspela da stigne do Radio Beograda (1946), stanice u kojoj u to doba, po njenim rečima, "nisu mogli ući ni oni kojima su Koča (Popović) i Peko (Dapčević) bili stričevi". Ipak, gospođi Trailović je, jednostavno, sve polazilo za rukom. Možda je njenu tajnu najbolje odgonetnuo Vojislav Kostić:

- Imala je kulturu govora, ali i šarm. Oduševljavala je načinom na koji je prisno govorila.

Bila je Mira i urednica Dramskog programa Radio Beograda, za koju se govorilo da je glasom Minerve osvajala slušaoce. U ovoj kući režirala je oko 70 radio drama, a u njoj je srela i Dragoljuba Gucu Trailovića (tada spikera, kasnije dopisnika "Politike" iz Pariza) životnog saputnika, zbog kojeg će devojačko prezime Milićević promeniti u Trailović. Sve više su je tih godina privlačili drama, kamerno pozorište, kabare, televizija, pa je 1950. završila Visoku filmsku školu, a šest godina kasnije i Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Na istom fakultetu predavala je nekoliko godina i radio režiju.

Upravo njenom koncertnom režijom "Fausta" 12.novembra 1956. u sali sa 212 stolica, u biblioteci novinske kuće "Borba", otvoreno je novo, avangardno pozorište Atelje 212. Jedan od osnivača bio je Radoš Novaković, prvi upravnik ovog teatra.

U "Borbi" je postavljen i Beketov komad "Čekajući Godoa" u režiji Vasilija Popovića. U predstavi su igrali Bata Paskaljević,Đuza Stojiljković, Ljuba Tadić, Čkalja,Rade Marković, Mića Tomić,Branko Hauzer, Ljiljana Altman, Ratislav Jović i Vujadin Jović. Zanimljivo je da su "Večernje novosti" prve objavile informaciju o inicijativi beogradskih umetnika da se osnuje pozorište novih traganja, nekonvencionalnog tipa i bez ansambla. Od te prvobitne ideje se donekle odustalo, jer se 1962. gradi zdanje Ateljea 212 (po projektu Bojana Stupice) sa stalnim ansamblom.

Mira je režirala više od 30 značajnih predstava, između ostalih "Iza zatvorenih vrata" Sartra, Joneskove "Stolice", Kamijev "Nesporazum", "U agoniji" Miroslava Krleže... U vreme Mirinog upravnikovanja, izračunao je Dejan Čavić, Atelje je gostovao u petnaest zemalja (Evrope, Severne i Srednje Amerike, Južne Amerike i Azije) i 26 gradova, pa je ovaj teatar s razlogom slovio za "putujuće pozorište". U svim anegdotama Mira je bila u središtu priče, "velika mama", kako su je s ljubavlju i poštovanjem zvali glumci. Njena "deca" nizala su uspehe i zato su morala da budu smeštena u najboljem hotelima, igraju u najboljem pozorištu i, naravno, imaju najbolji tretman. Da bi se u Akapulku kupali na nekoj prelepoj plaži, sve ih je ( zajedno sa Taškom Načićem i Milutinom Butkovićem) predstavila kao baletsku trupu iz Beograda. A kada su gostovali u Iranu, na vest da na predstavu "Čudo u Šarganu" neće doći Farah Diba, supruga šaha Reze Pahlavija, odbila je da igraju. I postigla cilj: Simovićevoj drami prisustvovala je i lepa šahova supruga. Pošto ih je u Meksiku zatekla vest o Titovoj smrti, a domaćini tim povodom predložili konferenciju za novinare kojoj će prisustvovati dva -tri glumca, odbila je rečima: "Svi! Pedeset šestoro. Za nas je to takav trenutak." Treba li reći da je postigla cilj - pošto nisu mogli da ih smeste u salu, konferencija je održana napolju, na trgu.

Šta god da je radila, oko sebe je širila optimizam i uspevala da ostvari što je naumila. Imala je pokriće za sve epitete: donkihovski borac, gvozdena dama, tigrica sa baršunastim kandžama, pozorišna lavica, diplomata...

U vreme hladnog rata osnovala je sa Jovanom Ćirilovim Beogradski internacionalni teatarski festival, Bitef, na čijem se čelu nalazila od 1967. do smrti, 1989.godine. U to doba Beograd je bio jedino mesto (ne samo pozorišnog) susreta Istoka i Zapada, a njegovi gosti najslavnija imena: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan- Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi. Među njima bilo je i umetnika koje je prvo prepoznao Bitef, pa tek onda svet. U biografiji Mire Trailović ostalo je zabeleženo da je na sceni Ateljea izvedena prva evropska premijera čuvenog mjuzikla "Kosa", a njen potpis tih godina poneli su i "Čudo u Šarganu", "Akrobate", "Konak", "Lulu"... Mira je pomerala granice slobode, otkrivala mlade dramske pisce,postavljala kontroverzne naslove. Postala je i direktor Teatra nacija u Nansiju, režirala na mnogim scenama u zemlji i svetu.

Od Mirinih do naših dana, nažalost, sve se suzilo i smanjilo. Prvo zemlja, onda i kultura, pa i ljudi. Na čelima pozorišnih kuća zavladala je osrednjost, a i glumci (u potrazi za bržom zaradom) radije odlaze u instant serije nego što u teatru "iščitavaju" veliku literaturu. Danas nestvarno zvuče njene velike ideje:

- Znate u šta želim da pretvorim ovaj teatar? U pozorišni centar celoga sveta. Želim da se u Ateljeu održavaju seminari, ne, bolje je ako kažem seanse, koje ću trajati od tri dana do tri meseca. Grotovski bi, recimo, odabrao jednu ekipu s kojom bi razvio svoju teoriju pozorišta, Džerom Robins bi predavao scenske kretnje. Ako mi se ta ideja ostvari, Beograd bi postao pozorišni centar u koji svet dolazi, tu ostaje i ne zaboravlja ga. Čekajte... - rekla je u jednom novinskom razgovoru.

Da je poživela, Mira bi sigurno i u ovom malom vremenu ostala velika, jer i bila je "gospođa iz velikog sveta". Što godine više prolaze, sve je jasnije koliko takva figura nedostaje našem pozorišnom životu .

Nažalost, već početkom osamdesetih stvari su počele da se menjaju. Mira Trailović otišla je u penziju 1.januara 1983.godine, pre isteka skraćenog mandata. Povređena i ranjena ubrzo se razbolela. Ipak, smogla je snage da 1989, u tek osnovanom Bitef teatru, režira poslednju predstavu, Nurenove "Demone". Umrla je 7.avgusta u Beogradu, a po sopstvenoj želji sahranjena je na Novom groblju - u krugu porodice i najbližih prijatelja.