NOVOM VEKU NEDOSTAJU VIZIONARI: Miloš Latinović, pisac i direktor Bitef teatra

- Kad pogledamo iz današnje perspektive, čini se da je nemoguće objasniti šta se to desilo 1967. godine i kakav je kulturološki pomak Mira Trailović napravila, zajedno sa svojim saradnicima - kaže na početku razgovora Miloš Latinović, direktor Bitef teatra i pisac. - Festival je bio njena vizija i neverovatno dostignuće pre više od pola veka. Možda je to bio tek jedan "sloter" u turobnom, još posleratnom vremenu, koje je samo ona prepoznala i uspela da iskorakom u sukobljenom svetu stvori most između Istoka i Zapada.

Danas Srbiji i Evropi, kaže naš sagovornik, nedostaju takvi ljudi. Šezdesetih godina kulturna diplomatija ušla je u sferu politike, a Evropa je imala tri jake ličnosti, tri stuba kulture:

- Pre svih, Melina Merkuri koja je umela da kaže "ja sam Grkinja i znam šta je kultura". Borila se za nacionalnu baštinu i sukobila sa velikom imperijom kakva je Britanija, da bi se Grčkoj vratili delovi Partenona. Ali, Melina je spoznavala i šire okvire, jer od nje polazi ideja o kulturnoj prestonici Evrope. Inače, princip nametnutih vrednosti i tada je postojao: Holivud se već etablirao sa svojim žanrovskim opredeljenjima koja su imala i političke konotacije, a Britanija se toliko raširila da je uveliko mogla da nameće svoj kulturni model. E, tu se Melina Merkuri možda prva usprotivila i ja je, uz Žaka Langa i Miru Trailović, doživljavam kao jednu od najvažniji ličnosti u kulturi 20. veka. Bili su triangl koji nam danas nedostaje. Nemamo takvih kulturnih poslenika, pa ni političkih lidera kakve je u to vreme Evropa imala, poput Žiskara Destena, Vilija Branta ili Sandra Pertinija. Zato se sada i nosi sa ratom, krizom, ekonomskim sunovratom.

Istovremeno mi smo, objašnjava Latinović, imali osobu koja je umela da se bori za kulturne vrednosti u doba hladnog rata i uoči revolucionarne 1968. godine.

- Možda je kao vizionar Mira i pre `67. imala tu ideju, ali je, u svakom slučaju, iskoračila pre svih u jedan "nenastanjen" prostor sa svojom genijalnom vizijom povezivanja ne samo umetničkog nego i političkog sveta, koje je kasnije rezultovalo Evropskom unijom i prvim većim oblicima saradnje EU i Rusije koja je ostala na drugoj strani, ipak, ne više tako udaljena - sve do poslednjih događaja. A to što se danas dešava, ako smem da kažem, tumačim nedostatkom personalnih snaga. Bez obzira što na to što su prevladale demokratske snage, Evropi nedostaju lideri koji shvataju važnost zajedništva na kontinentu. Taj nedostatak je i povratio imperijalni model Britanije, Rusije i Amerike.

Zbog svega ovoga, u Bitef teatru će se skromnom svečanošću obeležiti vek od rođenja njihovog tvorca. Umesto zastave podići će veliki pano sa likom Mire Trailović na fasadi, dok će u kući biti upriličena izložba i razgovor. Ovim povodom održaće se i neke aktivnosti u Ateljeu 212 i Mirinom rodnom Kraljevu.

Do juna, na istom mestu, Bitef teatar će obeležiti još jednu značajnu godišnjicu - vek od smrti Dušana Vasiljeva:

- To je tema naše sledeće premijere, pod radnim naslovom "Čovek peva posle rata". Iza njegovog kratkog života ostao je bogat opus, pre svega, pesnički. Tragično je da su vek posle smrti Dušana Vasiljeva njegove pesme i dalje aktuelne, jer ratovi su nam ponovo pred vratima... Predstavu (po dramskom tekstu Dunje Matić) režira Marko Čelebić s grupom mladih glumaca predvođenih Joakimom Tasićem i Jelenom Lončar. Ovog leta obeležićemo i deceniju i po Bitef dens kompanije predstavom "Ostrvo", koju će postaviti na scenu norveški koreograf Jo Stronberg, a u saradnji sa Kulturnim centrom Tivta radićemo predstavu Cancel of Sokrat (po tekstu Hauarda Brentona) i u režiji Nebojše Bradića. Zanimljiva priča kako današnjim ljudima više nije potrebna nečija "druga" pamet niti stari autoriteti.

Uz angažman na čelu teatra i festivala, Latinovićeva tri dramska teksta igraju se na pozorišnim scenama: "Usud po Grigoriju" u Gračanici, "Zjapina" u Zaječaru i "Film koji nisam snimila" u produkciji festivala Fort forno u Istri, u mestu Bale kod Pule. I to nije sve. Naš sagovornik do sada je napisao dvadeset pet knjiga, a nedavno je izašao njegov osmi roman "Avion za ponoć":

- U ovoj knjizi pokušao sam da pomirim dve linije koje nam se u životu često dešavaju - kad putujemo razmišljamo o onome šo ostavljamo iza sebe, a kada ne putujemo razmišljamo o putovanjima. Sva putovanja, i kraća i duža, u naše vreme svode se na prevaljivanje razdaljine od tačke A do tačke B. Oduševljen sam brzinom kojom mogu da stignem iz Beograda u Novi Sad, ali više ništa usput ne vidim! Drvo, prostor, mesto na kom smo bio. Kad prolazimo pored Autokomande zaboravljamo da su tu nekada postojale topovske šupe, kasnije koncentracioni logor u kome su stradali kikindski Jevreji... Inače, u romanu je i dosta biografskih momenata, asocijacija na detinjstvo i mladost. Prozori su mi, recimo, opsesija od detinjstva. Stalno sam gledao u njih, zamišljao ljude i život iza zavesa pitajući se kakve se nesreće ili zadovoljstva tu kriju. Žao mi je što više ne razmišljamo šta se sve nalazi u nekim skrivenim ulazima, unutrašnjim dvorištima, prolazima. A možda bismo kroz njih mogli da zakoračimo u neku drugu priču i svet. Kroz roman se provlače i neki moji literarni i drugi uzori, od Markesa i Borhesa, do omiljenih muzičara. Sve u svemu, pred čitaocima je intimna priča o putovanju, u svakom smislu reči. Uostalom, i kad je kratko, puno je usputnih stanica.