DUŠA JE NAJLEPŠA SRPSKA REČ: Francuski glumac Alen Nuri, posle više od tri decenije posetio Srbiju

Da spakuje kofere i krene u dobro poznatom pravcu, imao je divan povod: njegova mlađa ćerka Eloiz Burdon, prvi solista Baleta pariske Opere, sa kolegom Žeremi Lu Kerom, gostovala je preksinoć na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, u čuvenom baletu Petra Iljiča Čajkovskog "Krcko Oraščić". Sa posebnim, očinskim uzbuđenjem Nuri je došao sa suprugom Dorinom koja je "naše gore list": rođena je i stasala u Uzdinu kod Pančeva, završila farmaciju u Beogradu, a posle studija (početkom osamdesetih) uputila se u Pariz. Slučaj je hteo da životnog saputnika upozna na Uskrs i večeri kod zajedničkih srpskih prijatelja. Dobili su dve ćerke, a mlađa Eloiz je već sa šesnaest godina ušla u angažman pariske Opere. Ostvarila je prestižnu karijeru, a na beogradsku scenu stigla je zahvaljujući kontaktu sa Anom Pavlović, direktorkom Baleta Narodnog pozorišta. Tek po dolasku, saznao se i dodatni motiv da nastupi baš u Beogradu, za koji su, svako na svoj način, vezana oba roditelja...

Na razgovor za "Novosti" bračni par došao je zajedno, uoči ćerkinog nastupa koji su pratili iz centralne lože nacionalnog teatra. Jednostavan i dečački neposredan, uprkos već odmaklim godinama, Alen Nuri (78) zračio je onim istim, starim šarmom, prepun uspomena na nekadašnje filmske dane. I koliko god da su mu radosti budila sećanja na davna snimanja i druženja, s tugom je konstatovao da nekih ovdašnjih dragih prijatelja više nema - Bate Živojinovića, Milene Dravić i Dragana Nikolića, Mire Furlan. Priča nam da je brinuo i saosećao sa svima nama u vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije i pratio šta se kasnije dešavalo. Onda je sa iskrenom radoznalošću počeo da se raspituje kakvi se sada snimaju filmovi, gde su i šta rade neki glumci, pa se sa posebnim osmehom prisetio kako je celu noć ostao budan da bi pratio snimanje jedne scene Mire Banjac u "Lepoti poroka" Živka Nikolića. "Ona je tako velika, fantastična glumica", dodao je i danas oduševljen...

- Sada mi se ukazala izuzetna prilika da ponovo dođem u Beograd. Zahvalan sam Ani Pavlović i upravniku Svetislavu Gonciću što su pozvali moju ćerku dajući joj mogućnost da oseti fantastičnu atmosferu ovog predivnog grada i dušu vaše zemlje - kaže na početku razgovora Alen Nuri. - Iako dugo nisam dolazio, zatekao sam one iste čarobne ljude, sve što sam ostavio i što pamtim. Moje ovdašnje filmsko iskustvo veoma se razlikovalo od onog u Francuskoj. Kolege, a i cela zemlja primili su me sa puno topline što me je inspirisalo i u radu.

Nuri je posle snimanja svog prvenca, "Vrhovi Zelengore" (uloga Milana) Zdravka Velimirovića, igrao u "Sezoni mira u Parizu" (Mikelanđelo) Predraga Golubovića, "Opasnom tragu" (Gospodin Roper) Miomira Stamenkovića, TV serijama "Bolji život" i "Roman o Londonu", "Ovde nema nesretnih turista" Gorana Gajića, "Poslednji valcer u Sarajevu" Nikole Stojanovića, dok je sa Živkom Nikolićem snimio dva izuzetna filma: "Lepota poroka" i "Iskušavanje đavola".

- Svaki film u mom jugoslovenskom opusu bio je različit. U "Vrhovima Zelengore" igrao sam sa Džeraldinom Čaplin, saznao sve o jugoslovenskom pokretu otpora, Titu, partizanima. Upoznao sam tako i istoriju zemlje. Sećam se i snimanja "Boljeg života", "Poslednjeg valcera u Sarajevu", mada je moja najdraža uspomena - "Lepota poroka".

Ono čemu se i danas divi teme su i način na koji su se u Jugoslaviji snimali filmovi, organizacija, kreativnost, pa i velika ulaganja u film. Igrao je i u drugim zemljama (Italiji, Nemačkoj), ali nigde nije naišao na takvo bogatstvo, u svakom smislu reči.

Na konstataciju da je u Jugoslaviji bio velika zvezda osamdesetih i pitanje kako se osećao tih godina, naš sagovornik odgovara:

- Bio sam mlad, sve mi je izgledalo veoma prirodno. Osećao sam ljubav na svakom koraku, kao da sam ovde rođen. Beogradu sam nekako pripadao. Obožavaoci su me čekali sa cvećem ispred Hotela "Moskva", gde sam i sada odseo. Veoma sam srećan što će i ona upoznati srpsku bliskost i doprineti kulturnoj razmeni naše dve zemlje. Nedavno je igrala i u "Labudovom jezeru" na sceni Marinskog teatra u Sankt Peterburgu, odavde odlazi u Tokio i Šangaj. Nadam se da je ovo tek početak saradnje sa Narodnim pozorištem u Beogradu. Inače, kad sam je upitao da li zna da sam u Beogradu mnogo radio, odsečno mi je odgovorila: "Tata, radi se o mojoj karijeri!" - otkriva sa širokim osmehom Nuri.

Poslednjih godina u Francuskoj, naš gost ne snima. Osnovao je glumačku pozorišnu školu, sa suprugom Dorinom počeo je da se bavi i turizmom, a na pitanje da li bi ponovo "radno" došao u Beograd, odgovara:

- Možda, ako zatreba neki stari glumac za ulogu dede, zašto ne? I danas dobro razumem srpski, mada se teško na njemu izražavam. Pa u jugoslovenskim filmovima nisam igrao samo strance! Živko me je učio tekst, često nisam znao značenje replika... Ali znam slovensku dušu, to je moja i najdraža srpska reč. Takvu nigde drugde nisam sreo.