RADOVAN DANAS NE BI IMAO GDE DA SE VRATI: Duško KOvačević za "Novosti" povodom pola veka od premijere kultnog komada u Ateljeu 212

Još se pamte kako su se pravili spiskovi za ulaznice, publika vraćala na predstavu (iščekujući nove kalambure Zorana Radmilovića), studenti u grozdovima visili na mestima za stajanje, video snimaci "putovali" preko granice, dok replike iz predstave nikada nisu ni odlazile iz svakodnevne upotrebe...

- Ja sam "Radovana" kao pozorišni komad napisao na četvrtoj godini Akademije kao završni, diplomski rad na odseku dramaturgije. Ono što mi je drago, napisan je u klasi Slobodana Selenića, on je i odneo tekst u Atelje - kaže na početku razgovora za "Novosti" Dušan Kovačević. - Sve je počelo u proleće te 73. kada sam tekst predao, a premijera je bila na kraju decembra. Inače, na početku iste godine, 26.februara, moj prvi komad izveden je u Ateljeu: "Maratonci trče počasni krug", napisan na trećoj godini studija. Tako da sam praktično diplomirao sa dva studentska rada na velikoj sceni Ateljea 212, koji je tih 60-ih i 70-ih bio jedno od najznačajnijih pozorišta ne samo bivše Jugoslavije nego i Evrope.

o Kažete da vas za "Radovana Trećeg" vezuje nekoliko bitnih stvari?

- Osim što je diplomski rad, u predstavi je igrao moj prijatelj Zoran Radmilović koga sam upoznao na studentskim protestima 68. godine. Tamo sam ga video, a kasnije kad smo se sprijateljili godinama smo pričali o tim događajima i pravili šale kako je on, ustvari, podigao revoluciju. Napravili smo celu priču i novi komad koji, naravno, nije bio tačan, ali je bio lep.

o Niste ga stavili na papir?

- Ne, to je bio usmeni komad iz naše priče tokom dugih sedenja i izmišljanja šta se sve dešavalo i kako se Tito prestravio kad je čuo da je Zoran počeo da štrajkuje. Napravili smo celu komediju, dodavali i dodavali... Mogli smo, tačno, i da ga odigramo. "Radovan" je kasnije postao jedna od najgledanijih predstava ne samo tog vremena nego uopšte. Sećam se da su karte bile prodavane unapred, pre nego što se objavi repertoar. Ljudi su kupovali ulaznice na veresiju: dali bi pare,pa kad se izađe repertoar imali su prednost. Bilo je mnogo zanimljivih i lepih događaja tokom više od dvanaest godina igranja. A ono što nije bilo lepo je da smo se spremali da izvedeno i jubilarnu, tristotu predstavu. Zoran je odigrao 299,ali je uveliko bio bolestan. Otišao je u bolnicu iz koje više nije izašao. Ta 300. odigrana je simbolično tako što su se glumci pojavili na sceni, monitor je bio nasred pozornice, oni su odigrali jedan deo i onda je puštena kaseta... U to doba bila je to ona čuvena VHS kaseta koja je, uglavnom, na crnom tržištu prodata u preko milion primeraka. Mislim da nije bilo kuće koja je imala video rikorder a da nije imala "Radovana". Ne samo ovde, nego i po svetu. Jedan čovek je u Beču otvorio malu prodavnicu specijalno zbog "Radovana" i švercovao kasete autom iz Srbije.

o Postoji i neobična priča o nastanku snimka?

- Predstavu je sačuvao Zoran Filipović, upravnik pozorišnog muzeja. Mi smo to uradili, a da Zoran nije znao. Nije voleo da je igra pred kamerama. Čuveni snimatelj Topalović Top, postavio je kameru na gornjoj galeriji. Kao da smo slutili šta će biti...

o Kaseta je na volšeban način našla put do crnog tržišta?

- Dogovorili smo se da se nikad javno ne pusti. Međutim, devedetih godina je na Filipovićevo mesto došao Miodrag Đukić koji je pozajmio kasetu nekom prijatelju, prijatelj drugom prijatelju, i tako je "pobegla" i pojavila se na crnom tržištu. Što se tiče same predstave, ja sam je sa Zoranom često dorađivao. Ako bi se nešto važno desilo, dopisivali smo komentare na događaje iz svakodnevice. Ali ono što je važno u celoj priči je činjenica da je Zoran komad igrao u celini, od prve do poslednje rečenice, veoma precizno! I to je bila kičma "Radovana". Za ono što je dodavao ili improvizovao u datom trenutku ljudi misle da je nešto što se stvori u momentu. Većina stvari bila je unapred spremljena. Mogao je da ubaci rečenicu - dve, pokret. Inače, cele partiture bile su unapred smišljene. Glumci su uglavnom znali da će se to desiti, čekali su sa svojim replikama. Inprovizacija dugog monologa apsolutno je nemoguća ad hok. Moguće su doskočice, kratke scene, gest, ali veliki monolog - nikako. Tako da je od predstave do predstave zavisilo šta će se igrati, komentarisali smo i neke političke stvari. Onda je Mira Trailović pravila probleme.

o U kom smislu?

- Zbog Kardeljeve smrti Zoran je izmislio onu priču o govnima u mimohodu. Dogovorili smo se da to bude samo osvrt na događaj,ipak, Zoran je dodovao i napravio gotovo politički traktat. Mira je dobila mali nervni slom. Jer, šta god se problematično dešavalo u Ateljeu nju su zvali u Gradski komitet... Ljudi su kolektivno dolazili iz Ljubljane, Zagreba i drugih gradova Jugoslavije da gledaju predstavu.

o Bez obzira na pokušaje, svaka sledeća inscenacija ostala je u senci Radmilovićeve interperatcije?

- Priča o Radovanu je priča o izmeštenosti čoveka iz njegove prirodne sredine. I danas je to problem ne samo kod nas nego i u svetu, kad nekog čoveka koji živi u kući (ne mora da bude selo, može da bude i mali grad kao što je Zoranov Zaječar ili moj Šabac) postave u vertikalnu ulicu. Jer,soliter je vertikalna ulica: umesto da idete ravno, vi se penjete u nebo. I smeste vas gore kao u kavez za kanarince. Tada čovek počne da gubi svoj identitet, stešnjen je i u zato u komadu ima pesnik koji kaže suštinu priče: "Tužan je pogled s dvanestog sprata, visina ljude od ljudi deli, iz stana u nebo vode vrata, na nebu smo se rano sreli". To je skica komada. Druga bitna tema, i danas veoma prisutna, netrpeljivost je suseda. Može da bude u soliteru, na nivou granica, država. Netrpljivost dovodi do rata, kako se komad i završava, a pisan je 72.godine. I ostale priče koje smo kasnije stvarali su o dve familije koje se sukobljavaju i potežu oružje. A sve kreće od nesporazuma i pogrešne ljubavi, devojke u drugom stanju kojoj otac ne da da se porodi pet godina. I tu počinje priča o muško - ženskim odnosima, autoritetu, zaustavljanju prirodnih procesa. Tako da je upleteno mnogo raznoraznih, traumatičnih stvari. Inače, priča o deci i ženama u drugom stanju često se provlači kroz moje komade. I ovaj koji upravo privodim kraju je priča o devojci koja ima problem sa trudnoćom i čovekom koji je ostavio...

o Radovan je, pre svega, nesnađen u svom okruženju?

- On je nesnađen, čini mi se, od rođenja. Svojeglav je, na svoj način autentičan i neprilagođen sredini, nekim civilizacijskim kodeksima. Ima svoja pravila, svoje zakone. On je simbolično kućni vladar koji je izgubio orijentaciju nad podanicima. Maltertira slabije od sebe. Čim naiđe na nekog jačeg, on je slab...Činjenica da je prošlo pola veka od premijere, za mene je i lepa i tužna. Kada sam pisao "Radovana"imao sam dvadesetak, a sada 110 godina.

o U naše vreme Radovan ne bi imao odakle ni da dođe, selo je gotovo nestalo?

- A pošto su ostale uglavnom ruinirane kuće, nema gde ni da se vrati. Ostao je na dvanaestom spratu, bliže nebu nego zemlji. Nije čudo da se i sada toliko igra, jer je priča o čoveku koji je izgubljen u vremenu i prostoru još očiglednija. Imamo sve više ljudi koji ne znaju gde pripadaju. Simbolično je da i danas ljudi na periferiji, oko solitera, sade baštice. Ne treba to njima toliko za egzistenciju koliko je reč o nostalgiji za zemljom. I ja sam živeo jedno vreme u soliteru i to su mi najtraumatičniji dani. Em sam rođen na selu, em u kući,em sam imao silne životinje. Prohodao sam držeći se za krzno psa. U životu sam imao najmanje dvadeset pasa. Mojih, ne računam lutalice. Do skora njih pet: tri u kući, dva napolju. Imao sam i golubarnik, kanarince, štigliće. Trenutno mi desetak gavrana dolazi svakog jutraa.

o Je li to vaš kontakt sa prirodom?

- Jedno vreme sam imao i brod, plovio puno. Priroda je veliki deo mog života. I dan-danas nedeljom odlazim na pijacu ili pet šop da za silne životinje kupim hranu. To mi je ljubav i opsesija. I u svim mojim delima su prisutne životinje, pa i ovaj poslednji film posvećen je jednom keru.

o Vaše prve dve predstave režirao je Muci Draškić?

- Odavno sam izgubio predstavu koliko je inscenacija u Srbiji i svetu. Pre nedelju dana Nikita Milivojević je izveo premijeru "Proleća u januaru" i "Andergraunda" u Atini. To će biti neka 280. predstava u inostranstvu. "Radovan" je igran u Bugarskoj, Slovačkoj, Italiji, Americi, Kanadi, čak i na Novom Zelandu. Ipak,jedna od najboljih predstava koju sam gledao u režijskom smislu, bili su Mucijevi "Maratonci". Briljantna predstava. Uspeo je da napravi kretanje kola po sceni, kao da likovi putuju. Muci je napravio i sjajnog "Svetog Georgija". Razgovarali smo danima i noćima, družili se. Imali smo sličan senzibilitet, istu krvnu grupu. Kad vas čovek privatno razume, razume vas i kao pisca.

o Bili ste bliski po tumačenju sveta?

- I u njegovom poimanju, a naročito ako imate sličan osećaj za komediju. Sigurno smo napravili neuporedivo bolje i smešnije predstave u bifeu Ateljea nego one na sceni. Pogotovo kad se skupi ekipa - Zoran, Bata Stojković, Gaga Nikolić, Bora Todorović - i krenu da prepričavaju neke događaje. Bio je to duh jednog vremena i načina življenja.

o Zoran i Bata bili su "vaši" glumci, mada privatno veoma različiti?

- Potpuno drugačiji karakteri, a ja bih dodao i mog velikog prijatelja i kućnog kuma Boru Todorovića. Tri individue sličnog godišta i sličnog osećaja za humor, ali različitih karaktera. Bata je bio namćor, Zoran veoma zatvoren, sa retkim trenucima opuštanja. E, onda je čovek uživao u njima. Mnogo smo pričali o događajima iz detinjstva. Poticali smo iz sličnih gradova - po mentalitetu, običajima, odrastanju. Naše vreme je danas praistorija. Ne postoji.

o Bora je bio njihov ekstrovertni antipod?

- Napisao sam knjigu "Deset filmskih podela" i u njima portrete tih ljudi. Velike eseje o Bati i o Bori. Zorana tu nema, jer su ova dvojica bili moji kućni prijatelji,a Zoran drugar iz pozorišta i kafane.

o Da li ste razmišljali da u slavu ova dva jubileja opet nešto napišete za Atelje 212?

- Ne znam, sad završavam komad koji će biti povodom 40 godina Zvezdara teatra. Priča je veoma zanimljiva, mislim da je bitna,a pošto ja uvek imam podnaslov koji je lična karta komada, u ovom glasi - "Prepisivanje života".