ČITAM LJUDE IZ GRIMASA I POGLEDA: Intervju - Mario Liguori pisac

Ti­me je ovaj autor potvrdio popularnost kod čitalaca koju je stekao prethodnim romanima "Napuljski di­plomata" i "Samo ubi­stvo", koje je takođe obja­vila "Laguna". Dobitnik je priznanja "Branislav Mane Šakić" za izuzetno vladanje srpskim jezikom i uspostavljanje mostova saradnje između dve zemlje, a radi kao vanredni pro­fesor na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Dat u vidu kolaža, sa mnoštvom likova, roman je imenovan prema ulici u jednom malom mestu u Napulju, gde osamdesetih godina prošlog veka žive ljudi koje nose razne stra­sti: ljubav, hrana, fudbal, istorija, priroda... Veoma živopisne priče prepune su nesvakidašnjih dogo­dovština, intriga, ple­menitosti, ali i nečasnih postupaka, gostoprimstva, kao i velikog podozrenja prema strancima.

Roman je očigledno napisan iz velike nostalgije prema zavičaju. Ipak, čini se, čitaoci ga doživljavaju kao univerzalnu priču o sudbinama takozvanih malih ljudi.

- Smatram da je ro­man, bez obzira na vezu s mojim zavičajem, univer­zalan zato što su takva i ljudska osećanja o kojima pripoveda: ljubav i mržnja, sreća i nesreća, zavist i tuga jesu elementi koji se mogu prepoznati i u Srbi­ji i u Italiji, i u Londonu i u Moskvi. Ljudska priča, koja je tragična zato što se završava smrću, spaja kontinente. Znate, ja uvek imam to u vidu dok pišem. Moja priča je naoko lokal­na, ali su osećanja koja sa­drži univerzalna. Inače, volim toponime, pa i te mikro, zato što sam veli­ki zaljubljenik u geografi­ju, ali oni nisu prepreka na putu ka univerzalnosti nego samo dodaju poseban prizvuk pričama.

Ima li u ovim pričama autentičnih sudbina i ličnosti?

- Ambijent mojih knjiga je autobiografski. Liko­ve stvaram lako zato što sam pažljiv posmatrač života i ljudi. Što bi rekao Gete, najlepše je posmatrati. Mene zani­maju grimase i pogledi, pokreti i reči. Ja sam lovac na tuđa emotivna stanja, na tuđi jezik, na ponašanje koje nas tako često iznenađuje. Držim da pisac mo­ra da ima istančan prijemnik za signale koje drugi ljudi ne hvataju. Pi­sac je ekspert za ljudsku sudbinu: on mora da bude i psiholog i antropolog. To je ono što razlikuje pisce od drugih ljudi.

U jednom poglavlju dali ste vrlo zanimljivo i živopisno poređenje ljudi koji žive na jugu Evrope i onih sa severa. Koje su razlike, šta im je zajedničko?

- Proveo sam neke go­dine u Švedskoj, a pre i posle toga sam putovao po Irskoj, Velikoj Britani­ji, Holandiji, Nemačkoj i drugim severnim zemljama. Oduvek me je fascinirao taj svet zbog razlika izme­đu njega i mog Juga. Da bi se bolje shvatilo ono što nas okružuje, nužno je da se udaljimo, da razumemo ka­ko funkcioniše kontekst koji nije naš. Stekao sam utisak da je zapravo glavna opozicija između Severa i Juga sveta, a ne između Istoka i Zapada, kako nam se to često čini zbog po­litike i ekonomije. I to mogu jednostavno argumen­tovati činjenicom da sebe nisam nikad doživeo kao zapadnjaka nego kao južnja­ka koji se nalazi između dva mora, Tirenskog i Ja­dranskog (mada je odmah tu i Jonsko more).

Severno od mene je ona velika verti­kala koja ide od Kalabri­je do Severnog pola. I po mentalitetu i po osećanji­ma, rekao bih da pripadam više Jugu nego Zapadu.

Od mnogobrojnih likova romana, ko vam je najviše prirastao za srce?

- Možda pisac mora da zavoli svakog junaka knjiga koje je napisao, čak i one koji su negativni. Možda imam mnogo razumevanja za autsajdere, za one koji ni­su imali sreće, pa na neki način naginjem prema nji­ma. S druge strane, volim časne junake, ljude nepokolebljivog duha i čvrstih principa. Oduvek sam se pitao odakle dolazi njiho­va snaga karaktera.

Šta vas je motivisalo da u jednu epizodu uvedete lik Serđa Leonea, velikog majstora vesterna?

- Serđo Leone je veli­ki režiser poreklom iz moje pokrajine, tipičan predstavnik jednog sveta u kojem sam i ja rođen. Čovek opsednut radom i realizacijom filma u potpunoj slobodi, borac protiv bahatih produce­nata koji su zbog zarade nastojali da mu skrnave filmove - to je bio Ser­đo Leone. Fantastičan režiser, meni omiljen, koji nije tek puki autor vesterna, kao što se veru­je, nego velemajstor koji je ispekao zanat i onda je snimio filmove koji su zauvek promenili isto­riju kinematografije.

Pri kraju romana saznajemo sudbinu Akvarose: da li je to simbolička slika globalizacije i beskrupuloznog biznisa?

- Pisac ima mogućnost, a možda i obavezu, da uka­zuje na ono što ne valja u društvu. On je zato često u nesporazumu sa sredinom kojoj pripada. Mislim da je kapitalizam ušao u po­slednju fazu svoje tužne evolucije, u kojoj ekono­mija diktira a politika sprovodi, u kojoj tehnika dominira nad čovekom, u kojoj se bogati sve više bogate, dok siromašni bivaju sve siromašniji. To nije ni moj svet ni moje društvo. Čovek je time iz­gubio deo svoje ljudskosti. Prosečan čovek je danas zabrinut, nesiguran, pa za­to i - slab.

Kada ste se odlučili da živite u Srbiji i kako ste počeli ambicioznije da pišete na srpskom?

- Imao sam želju da se udaljim, da dođem u stra­nu zemlju i da vidim kako se tu živi. Međutim, tako nešto je moguće samo ako je čovek pun poštovanja prema domaćinima. Moj pristup nije bio kolo­nijalan niti nadmen, kao što može biti pristup jedne kompanije koja je došla da bi eksploati­sala jeftinu radnu snagu u Srbiji. Moj je cilj da razumem ljude, da vidim nevidljivo, da uđem u taj­ne i kodove jezika. Srbija me je veoma lepo primi­la. Ja sam prihvaćen i voljen pisac, poštovan univerzitetski profe­sor, omiljeni prijatelj mnogih ljudi u Srbiji. Imati prijatelje, to je draga privilegija u stra­noj zemlji.

Kakve vam mogućnosti kao piscu pruža srpski jezik, koji za strance nimalo nije lak?

- Sada se već krećem s nekom lakoćom u la­virintu srpskog jezika, mada sam svestan da valja biti oprezan s obzirom na sve mogućnosti i re­šenja stranog jezika koji me u svakom času može iznenaditi. Vidite, mene niko i ništa, u životu, nije porazilo kao jezik.

Maternji me uvek iznova iznenađuje, a strani mi neprestano preti novim izazovima i poteškoća­ma. Smatram da čovek tre­ba da stremi jezičkoj bes­prekornosti, iako zna da je to nemoguće postići, čak i na maternjem jeziku.

Kuda ide ovaj svet - to je pitanje koje se sve češće postavlja. Delite li tu zabrinutost?

- Neizvesnost je prava reč koja može da se kori­sti pri definisanju aktu­elnog stanja. Ja ne mogu da nagađam zato što ne znamo šta će se dogoditi, ali logika govori da nam se crno piše. Ide se ka nekoj vrsti dubljeg i suptilni­jeg sukoba između SAD i Kine, a mi koji smo izme­đu nismo u poziciji da se pitamo ni za šta. To je za­ista užasno stanje. Nadam se da će se dogoditi nešto pozitivno, neko čudo koje može da spase sve.

Bokačo, Crnjanski, Čehov...

OD kojih ste se pisaca, italijanskih i srpskih, učili književnom zanatu?

- Ima ih zaista mnogo. Među njima, u Italiji, Bokačo, Šaša i Makijaveli. Što se srpskih pisaca tiče, Crnjanski i Kiš, Stanković i Antić, ali i Domanović, koji se između ostalog spominje u romanu Via Acquarossa. Pi­sci su uvek velika inspiracija za mene. Volim i neke ruske pisce poput Čehova i Šolohova, Gogolja i Ljermontova. Oni ističu lepotu prirode, kao i naši pisci, zato što su Rusija i Italija, na različite načine, je­dinstvene u tom pogledu. Osim toga, veliki sam čitalac švedskih pisa­ca, koji su odlični, ali i zato što na taj način održavam kondiciju kad je reč o švedskom jeziku, koji neću da zaboravim.