"UBIŠE" ME ŽENE PAĆENICE: Glumica Jasmina Avramović o predstavi "Mama", pozorištu i filmu, majčinstvu, Valjevu
PRVO izvođenje predstave "Mama" (u režiji Nebojše Bradića) koje je sinoć bilo na repertoaru Ateljea 212, posle duže pauze izvelo je premijerno na scenu glumicu Jasminu Avramović.
U matičnom teatru, Jugoslovenskom dramskom, trenutno ima samo jednu predstavu, a publika (pa i mnoge kolege) veruju da ona, zapravo, živi - u Valjevu. Možda i zbog toga što je svih ovih godina ostala vezana za rodni kraj, u koji i dalje odlazi kad joj okolnosti to dozvole. S nesvakidašnjom iskrenošću i bez mistifikacije, govori o svom poslu, počecima, pa i kako je došlo do te zabune.
- Ova greška krenula je još u vreme mog održavanja trudnoće, pre više od trideset godina! Ja, jednostavno, volim Valjevo, bežim iz Beograda kad god mogu, ali to nema veze sa mojim boravkom: živim pored Hrama, u sopstvenih 24 kvadrata, često i na Vidikovcu kod prijatelja gde mi više prija. Dakle, stanovnik sam Beograda i vlasnik rupice u fensi kraju. Već je počelo da mi smeta što ljudi misle da ne živim ovde, a to što kad nemam posla i potrebe da budem u prilično za mene napornom gradu i odlazim iz njega, druga je stvar - kaže u razgovoru za "Novosti" Jasmina Avramović.
"Neozbiljni" motordžija
- IMAM neki motor, vozikam se i leti bežim iz grada kad god mogu na jezero i planinu.
Nažalost, nemam društvo s tim motorom: ili je neko brz, pa ne mogu sa ovim ozbiljnim motordžijama, a nema interesovanja ni među ovim neozboljnim motordžijama. Tako da idem sama. Ali, trudim se da bežim u prirodu što više mogu. Volim vodu, dupla sam voda, Škorpija - Rak. Voda me puni energijom, voda me čisti. Samo neka nam vode ostanu čiste.
Svaki put kad popijem čašu vode, uglavnom česmovače, kažem: "Hvala ti, krepiš me i činiš zdravom"...
U Beograd je stigla, u početku, kao student svetske književnosti. Posle dve položene godine upisala je glumu, verujući da će jednog dana završiti i Filološki fakultet. Na FDU prošla je iz trećeg puta, posle dva ulaska u "uži izbor".
- Pokojni, divni Vlada Jevtović, preko nekih ljudi, poručio mi je da dođem ponovo, jer je verovao da je samo reč o pogrešnom izboru onoga što sam prikazivala na prijemnom. I bio je u pravu. Kao amaterska glumica iz jednog jakog pozorišta, "Abrašević" u Valjevu, bila sam prilično spretna. Uostalom, radili smo sa profesionalcima. I kao takva, htela sam nešto moderno, a Vlada mi je rekao: "Vi da radite Euripidovu `Medeju` za prijemni!". I izađem ponovo sa "O, veliki Zevse i Temido, gospo"... Onda je profesor Bajčetić (koji me, inače, nije prve godine primio) kazao svojim studentima: "Dođite da vidite i čujete kako neko ko želi da upiše glumu govori antički monolog koji se uči na trećoj godini". Meni je to bilo prirodno, ja sam se rodila s tim...
Tako je Jasmina upisala glumu sa "Medejom", u klasi profesora Arse Jovanovića. Već sledeće godine radila je tv seriju "Erićijada", naredne dobila stipendiju u JDP i posle diplomskog odmah je primljena u angažman. Ipak, nije sve išlo baš glatko:
- Bila sam u Arsinoj klasi, ali se nismo dobro slagali. Odmah sam mu zamerila što je otišao u Ameriku da režira nešto, a mi učimo. Želela sam da pređem kod profesora Maričića, pa smo Olja Bećković i ja čak htele da zamenimo klase. Naravno, nije bilo moguće. Ostala sam kod Jovanovića, možda mi je i pomoglo što smo se našli u nekom klinču. Kasnije je profesor rekao da je vrlo ponosan na mene.
A zahvaljujući profesoru, klasa je došla u JDP sa Jovanovićevom "Kolubarskom bitkom".
- Bila je to kultna predstava, red za karte protezao se do SKC. Mi smo nešto pevale, vodale neke ovce, guske, ali je svako od nas na klasi dobio šansu. Najbolje sam se snašla, sigurno i zato što sam već imala nešto ispečeno u amaterizmu. Jer, Arsa je verovao da ćemo sve od zanata naučiti u pozorištu, a da on kao renesansni čovek treba da nam otvori neke druge vidike.
Kada se pogleda Jasminin "minuli rad" na Cvetnom trgu, u karijeri su uglavnom veliki naslovi domaće i svetske klasike. Od svih uloga izdvaja jednu, posebnu:
Pozorišne i druge uloge
NAŠA sagovornica tokom karijere igrala je u velikim i značajnim naslovima matične kuće: "Kralj Betajnove", "Tako je (ako vam se tako čini)", "Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)", "U močvari", "Barbelo, o psima i deci", "Brod za lutke", "Skakavci", Višnjik", "Nižinski", "Bura", "Buđenje proleća", "Seobe", "Zli dusi"...
Širokoj televizijskoj publici poznata je zahvaljujući serijama i filmovima "Sivi dom", "Vizantijsko plavo", "Šišanje", "Otvorena vrata", "Ranjeni orao", "Vreme zla", "Tajna vinove loze", "Montevideo", "Klan".
- Moj, da kažem, proboj desio se sa "Putujućim pozorištem Šopalović" u Mijačevoj režiji. Kako to obično u našem pozorištu biva, odmah nas strpaju u fah. Tumačila sam tragične junakinje, žene sa nekom patnjom i mukom. Posle "Poloneze Oginskog" gde sam igrala Ruskinju koja se vraća u svoju kuću posle mnogo godina, rekla sam da moram dušu da odmorim. Ubiše me žene paćenice! Hoću komediju, da mi se smeju i da se smejem. Ona koja me je veoma radovala je uloga ulične prostitutke 18. veka u "Psećem valceru". Na početku mi je divni Mijač rekao: "Dušo, hajde mi da krenemo, a ti ako želiš svakog trenutka možeš da odustaneš". Na kraju, toliko sam uživala igrajući tu šašavu, ozeblu prostitutku. Predstava nije bila komedija, ali moj lik i scene jesu. Radovala sam se i smejala samoj sebi.
U JDP je već 39 godina u angažmanu, mada trenutno igra samo u jednom naslovu - Andrićevoj "Gospođici", u režiji Gorčina Stojanovića. Imala je glumački zadatak u Jagoševoj predstavi "Tako je (ako vam se tako čini)", ali pošto se igra samo jednom mesečno, posle pedeset izvođenja prepustila ju je drugoj koleginici.
- Ne igram ni u drugim beogradskim pozorištima, osim sada "Mame". "Primila" sam se i na tekst i na ulogu, što je opet jedno struganje duše. Dobila sam poziv iz Ateljea kad sam već videla kako se pozorište i ja sve više udaljavamo, a kamera i ja sve više volimo. Jer, to vam je posao od nekoliko dana i dobijete lep honorar. Završite i mirni ste. Ja bih opet malo u prirodu, van Beograda. Inače sam veoma odgovorna osoba... Dugo me ne zovu u matično pozorište za novu ulogu i ništa im ne zameram. Ipak, ja sam stara škola i pre početka "Mame" pozvala sam upravnicu Tamaru Vučković da saopštim pozorištu gde primam platu da imam poziv iz Ateljea. Jer, za mene je normalno da pitam da li mogu da radim u drugom teatru i da li sam slobodna.
Kako kaže naša sagovornica, pozorišta uveliko imaju problem da naprave repertoar, pošto neko odjednom počne da snima.
- Razumem ja, teška su vremena i svaki dinar i posao je dobar. Ali, onda si ili slobodnjak, ili zaposleni. Mora da se zna šta je prioritet.
Dobila je "zeleno" i glumački zadatak u Ateljeu prihvatila sa zadovoljstvom, mada je i nova uloga iz starog korpusa. U "Mami" igra i majku i svekrvu:
- Jao, jeste. Bolela je svaka proba. Svekrva je jedan, majka drugi tip. Prva je samo domaćica sa tri sina, druga verovatno umetnica i ima ćerku. Ali, obe su majke koje vole svoje dete. Tema komada je majčinstvo, u današnjem i malo prošlom vremenu. U tom bivšem vremenu žena je mogla sebi da dopusti (i čak voli) da bude samo majka - domaćica, ili da bude zainteresovana i za karijeru. Kako god, svaka od njih se boji kako će proći porođaj, da li će dete biti živo, zdravo, da li je spremna za to. Prvo pomisli "da mi je samo da progovori", pa "samo da pođe u školu", pa ovo, pa ono. I tako prođe život. Dete osta sa sobom samo, majka takođe, jer mora da ga pusti. I kad god tom detetu nešto ne ide kako treba, opet se preispituje: "Bože, da li sam ja za nešto kriva?"... Ovo je predstava koja svakog dirne, prepozna se u nekoj od situacija. Zato je i dobra. Svi u njoj mogu da pronađu svoju muku, dileme, strahove. Ne znam da li je ikada ovakava tema, uopšte, bila u pozorištu.