SJEDINJEN SA VRISKOM KONJA MOG ĐEDA JOVA Slikar iz Nikšića za "Novosti": Kroz njegov bol i otimanje najbolje izražavam emocije i osećanja

Taj konj i danas nosi Mišovu dušu na svojim silnim leđima i ne da mu da se zaustavi. On na platnu vrišti, bori se protiv raznih zala, ne da se "u okove vezati". Ispod kičice nastaju konji čudovišta, ali i njegov Vranac, Šarac Marka Kraljevića, Jabučilo vojvode Momčila, slavni Bukefal koga je jahao Aleksandar Makedonski ili onaj najomiljeniji rimskog imperatora Kaligule koji je svog ljubimca proglasio za senatora. Mišo ukršta i predstave konja i žene, dva tela, spaja estetki suprotne likovne svetove.

I zbog svega ovog uvršten je među pedeset svetskih umetnika koji su se zadnjih dvesta godina bavili temom konja, po izboru profesora dr Erola Jildira sa univerziteta Gelisim u Istanbulu. A Vemić, koga je upravo kičica sačuvala da u ondašnjem haosu ne poludi, u razgovoru za "Novosti" podseća da smo svi bili svedoci duhovne kontaminacije a da on kao jedinka, kao čovek, nije mogao da vrišti ulicama razrušenih gradova po kojima su ležali mrtvi ljudi i deca već je pokušao da svojim urlikom na platnu preko pomahnitalog konja demonstrira svoje nezadovoljstvo.

- I danas je svet izgubljen. Zavladalo je sve zlo koje se dugo kumuliralo i puklo! Često pomislim da je Isus stradao uzalud, da se uzalud žrtvovao za čoveka otrovanog lažima, nečoveštvom i nemoralom. I šta je onda čoveku preostalo? Da vrisne zbog osećaja nemoći da čovek može promeniti čoveka, da umetnik može promeniti svet. I to izaziva osećaj praznine - kaže naš sagovornik. Podseća da se od rođenja čovek bori plačem i vapajem i da živi sa njim. - Vrisak i jeste primarno čovekovo obeležje. Dosta je obrađivan u umetnosti, od Pusena, Munka, Ejzenštajna do Lubardinog guslara, koji je možda najjezovitiji lelek u istoriji umetnosti. Kako su godine i decenije prolazile, Mišo se preko svog junaka sve bolje i jače motivisao.

- To je bio delikatan put. Kroz njegov bol i otimanje najbolje mogu da izrazim svoje emocije i svoja osećanja, strahove i nadanja. Konj meni predstavlja biće koje je jednako učestvovalo u stvaranju civilizacije, kao i čovek. I moj Vranac sada predstavlja plemenitog čoveka uzdrmanog raznim pošastima koje pokušavaju da unište planetu, a on čini sve da se spasi, da se iščupa iz svega toga lošeg što je svet ophrvalo. I po ko zna koji put čujem jak vrisak konja moga đeda Jova koji se grčevito bori da izađe iz duboke močvare trulog čovečanstva. Sa tim vriskom ja sam sjedinjen i to osećam - priča Vemić.

I upravo to biće, taj konj, pomoglo je Vemiću da transponuje svoj rukopis koji je postao prepoznatljiv na raznim meridijanima. Jezdio je on nedavno na svom atu i po Egiptu gde je sa prijateljima iz Srbije, Rusije, SAD boravio u likovnoj koloniji u Hurgadi na obali Crvenog mora. U toj zemlji je, kako kaže, doživeo i video neverovatne stvari, zapravo sve ono što mu se činilo da čovek nikada nije u stanju da uradi.

- Sve u Egiptu je jasno, osim onoga kako je sve to nastalo. I ta zagonetnost i mistika daju još veću draž, i lično bih voleo da se to nikad ne odgonetne. Umetnost je uvek bila nepredvidiva. Za mene - i beg i lek - zaključuje Vemić.