POZORIŠNA KRITIKA: (Po)granični slučaj
SIMPATIČAN izlet na obalu jezera postaje smrtonosan, kada se iznenada povuče državna granica između ljubavnika. Svako ostaje u drugoj državi, koje i zarate zbog razgraničenja.
Britanski pisac Kiran Lin preispituje granice u najširem smislu, ovim povodom. Od komične melodrame, lagano nastaje saspens, i na kraju, tragedija.
Reditelj Stefan Gajić je već samom scenografijom (Marta Dogan), koju čine oblici iz dečjeg parka, učinio apsurd nekako naivnim, u dobrom smislu. Usmerenost Graničara (Vukašin Jovanović) na zapovednikov glas iz slušalice ovde postaje gotovo prirodna, kao nastavak njegove socijalne i emotivne nedoraslosti i neprilagođenosti. I inače, ako se izuzme tragičan ishod, čitava predstava Stefana Gajića bi mogla da se igra i na omladinskoj sceni nekog dečjeg teatra. Olivija (Mina Obradović) i Artur (Dragan Petrović), ljubavni par, podeljen granicom i različitim shvatanjima prioriteta su dinamični mladi ljudi, sa dečjim nagonom za igru i kretanje. Graničar je vizuelno veoma interesantan tip, a sve troje (zbog mnogo verbalne radnje) su koreografisani, više nego što je primereno pozorišnom mizanscenu. Čak i vrlo efektan song "Odlazim" (tekst Stefan Gajić, kompozitor Ana Krstajić) "vuče" na omladinski radio, dajući možda pogrešnu ukupnu sliku, da je u osnovi komada mladalački problem.
To što se povlačenje davne granice preinačilo u pogranični incident od ljubavnog problema, trebalo bi da bude samo povod da se sa scene progovori o zidovima, granicama, razlikama, nerazumevanju, tuposti vojnog zapovednog lanca, apsurdu koji vlada odnosom ljudi u društvenim i političkim sistemima. Ležernost, naivnost mogu samo da budu pretnja, pa da se tako i shvate u pozorišnoj igri sa smrtonosnim ishodom.
Pozorišni komad popularnog i van Srbije mnogo igranog pisca Kirana Lina deluje kao vešto podmetnuta jednostavnost u karakterni sklop modernog čoveka, koji ili ne želi da bude upućen u politička zbivanja, koja mu određuju život (Artur), ili strasno prati sve što se događa, jer želi da ima stav, pa to remeti spontanost (Olivija), ili, pak, svoj prazni, neprilagođeni društveni svet rado menja za podređeni odnos, u kome ne mora da donosi odluke, jer to neko ("Veliki brat") čini za njega (Graničar). A nije nimalo jednostavno, pa bi ta složenost, raskol smisla i situacije, kao i svrhu sopstvenog odgovora na opasnu situaciju trebalo prikazati sa više pažnje, makar i na štetu atraktivnosti, koje u ovoj predstavi ne nedostaje.