FILMSKA KRITIKA: Lost Money

Perišić na jedvite jade uspeva da ispetlja priču o sukobu majke i sina na kraju devedesetih, u uslovima sankcija i NATO zatezanja omče svima nama, iako nije u pitanju ni politički film ni psihološka drama.

Da budem iskren, uopšte ne znam šta je u pitanju. Da je hteo da pravi politički film znalo bi se ko koga ovde juri, a ne zna se, osim da na narodnoj grbači sedi omraženi Milošević, koji opet pokušava da pokrade izbore. Oni koji ga podržavaju, stare komunjare i njihovi potomci u vidu same majke Marklene (Marks-Lenjin), koja je Slobina visoka funkcionerka i arhibot, sve neokomunisti usred raskomunizvane Evrope i na drugoj strani neki nedefinisani buntovnici, koji, zajedno sa Šiptarima, bratski hrle ka europskoj bašti. Ne zna se ko je od koga gori. Zajedno terorišu jednog junošu, kod koga se zapažaju znaci unutrašnje borbe kom će se carstvu, ako već mora, privoleti. Doduše, on voli svoju majku i dedu iz Šeste ličke, ali bi rado sa drugovima - otporašima, koji ga neće i preziru. Moglo je ispasti i shizoidno, ali se ni na tome nije radilo.

U početku, Lost Country liči na prvi klasični propagandistički film dr Gebelsa Hitlerjunge Quex iz vremena firerovog dolaska na vlast (1933, režija Hans Štajnhof), u kome odvratni otac - komunista i pijandura teroriše svog nežnog, malog sina, koji na
kraju pristupa prelepoj nacističkoj omladini i daje svoj život za novu Nemačku. Ova odluka pada posle scene u kojoj ostrvljeni otac mrcvari sina terajući ga da peva "Internacionalu". (Himna proletera svih zemalja vuče se i kroz Perišićev
narativ, sa njom se, reklo bi se ironično, i završava ovaj film; ali šta će uopšte ona
ovde - nikome nije jasno). I naš junak beži sa dedinog rođendana gde svi frenetično pevaju "Od Vardara pa do Triglava", beži bestraga od ovog propalog sveta, ali ne uspeva da se priključi svojim vršnjacima i onda ode da se - ubije. Dakle, nešto obrnuto od onog što se događa kod Gebelsa, zamisao koja je mogla da pridobije naše simpatije. Ali tu je odmah i kraj, a da nismo našli traga ikakvoj dramskoj motivaciji, uopšte ikakvoj smislenoj dramaturgiji. Glup i suvišan dijalog znatno opterećuje ove neuverljive prizore, u kojima se sudaraju neki slučajni klinci. Film se teškom mukom probija prema
svršetku, koji umesto da stremi katarzi, izduši ni u čemu i za sobom ostavi samo ravnodušnost. Tu je i "telefoniranje radnje", koje umesto radnje same, nesnosno bombarduje gledaoca novinskim isečcima, delovima TV denvnika, lecima i parolama, dakle lavinom "javnog diskursa", stvarajući vremenom mučninu: sve u nama počinje da se buni što nas reditelj drži za morone.

To utiče na odbijanje jedinog što ovde hoće da igra neku ulogu, a to je - politička propaganda.

Tu spada i očigledna Perišićeva simpatija za albansku kvazi- državu na jugu Srbije.

Posle niza čitkih insinuacija ispada da su beogradski studentski protesti 1996. godine bili podržani od strane bratskih šiptarskih kolega, koji su im slali tople pozdrave i pozivali ih da zajedno ustanu prema europskoj demokratiji i slobodi, na šta su neke individue ustale i pohrlile pravo u EU. To se, otprilike, kaže u "filmskom telegramu" iz Prištine, dok "studenti" ustaju iz "iscrtanih meta" na ulicama oko platoa. Koliko se sećam, nikada nije bilo ovakvog telegrama. Čini se da je to običan Perišićev politički fabrikat, ali mi je sad jasnije otkud onolike, naročito EU, napose francuske, donacije i učešća u ovoj produkciji. Uzalud im trud. Film su uspeli da ćušnu u nižerangirani kanski program, "Nedelju kritike", ali to je uglavnom sve, ako se, naravno, izuzme "Srce

Osim što su veliki igrači stavili po koji žeton i na crveno i na crno, pa ostali na istom, svi drugi su izgubili. Lost money indeed.

Najviše poreski obveznici države Srbije iz čijeg je džepa otišlo najmanje trideset i dva miliona dinara za ovaj projekat putem bahate i javne trgovine uticajem. Gospođa Marklena odigrala je pri tom mnogo slabije nego Jasna Đuričić u pokušaju da opere svoj politički kurikulum.