POZORIŠNA KRITIKA: Zavičajni horor

Mitsko tumačenje Radovana Trećeg, najpoznatijeg našeg po­zorišnog "zavičajca", jedinstvenog Zorana Radmilovića, ne bledi u sećanju ni posle pola veka. Bio je i ostao "onaj pravi" Radovan Treći za obožavaoce, uprkos užasnoj kritici za tu režiju Lj. Draškiću, jer je ovu tragikomediju pretvorio u bulevar. Posle je Zoran napravio hit.

Bilo je i vreme da se revitalizuje Kovačevićeva "bolna ko­medija o samoizdaji". Pitanje je samo da li je ovom krvavom hororu pravo mesto Budva, uz šum talasa, "između crkava".

Naročito u režiji Vita Taufera, koji, poslovično (kao i u "Edipu" u JDP) voli da sinhronizuje narodnjake i krv, sa ja­snom porukom o ukorenjenosti zločinstva u etnos.

Ovoga puta, Radovan, dođoš u neprijateljsku urbanu sredinu, na dvanae­stom spratu velegradskog solitera (Ninoslav Đorđević) po­životinjeni je zlotvor, ogrezao u svoju i tuđu krv, krvožedan i ratoboran, "poludeli Maks", za koga komšije Vilotići, kao ni drugi sugrađani, nisu ljudi, nego okupatori.

Trebalo bi još čitati "Radovana Trećeg", sa što više namere da se Kovačevićev tekst rekontekstualizuje po principu sta­rih muka u novim vremenima. Taufer ga je, kao i Draškić na praizvedbi, bitno pojednostavio, ostavljajući samo motiv krvavog, tupog nasilja, koje je samo sebi svrha, a lek je za ne­prebolnu ranu neprilagođenosti, iskorenjenosti. A, izgleda i "prokletstva tla", gde se ratuje i iz navike da bi se debalansiralo od frustracije i nezadovoljstva.

Ninoslav Đorđević je dobro "formatirao" Radovanovu nasilnost prema svima (od žene, koju okrvavi, do kćeri, kojoj ne da da rodi...), bez, za reditelja ovde, nepotrebnog unutrašnjeg preispitivanja zlotvora, za koga znamo samo to da je ljut na ceo svet. Jelenče Vilotić (odličan Nemanja Bakić) svojom reperskim otporom osetljive pesničke du­še je najsavremeniji lik u ovoj predstavi (muzika braće Pešut). Tragikomični mirotvorac je, zaista, pojava koju treba zapamtiti u krvavom zavičajnom hororu. Radovana se svi boje, a niko ga ne shvata ozbiljno.Čak ni tast Stanislav (Srđan Aleksić, kao iz narodne pesme), pa ni prebijena žena Rumenka (Biljana Keskenović), pravi primer pokon­direnosti u pogrešno vreme. Kad se pojavi kamiondžijke Katice (Danica Grubački) oduzme humor, ostane ponajviše karikatura u prenaglašenom kostimu (Biljana Grgur). Dru­ga kćer, trudna Georgina (Marija Maša Labudović) je bila lutka, tragična žrtva kojom se igraju u svom ratnom pohodu. Duhovitost je ostavljena liku kelne­ra (Lazar Nikolić), takođe kriminogenog smutljivca, u čemu je nađena dobra mera. Pokojnik, deda Vasilije, povampireni terorista (Pavle Popović) je još jedan sumanuti nasilnik, koji najavljuje upad u sumorni Radovanov dom (scena Lazar Bodroža) naoružanih komši­ja, u bespoštednom ratu onih kojih se i voljeni zavičaj rado odrekao. Mnogo buke, solidna glumačka igra, ali o novom tumačenju značajnog teksta srpske dramaturgije, ni pomena.