ZAVISNOST OD EKRANA I MREŽA JE NOVO ROPSTVO: Intervju - ALEKSANDAR DENIĆ, predstavnik Srbije na 60. Bijenalu u Veneciji

Izložbu, koja će biti otvorena sledećeg aprila, realizovaće Muzej grada Beograda, komesar je direktorka Jelena Medaković, a kustos Ksenija Samardžija. A njen autor, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, višestruko nagrađivan za svoj rad u zemlji i inostranstvu (između ostalog dobitnik i nemačkog nacionalnog priznanja "Faust") već se sprema da sledećeg vikenda putuje u Veneciju, kako bi "uzeo mere" našeg paviljona i počeo da realizuje svoje zamisli...

Već sam naslov "Kolonijalna izložba", u sebi ima jedno geopolitičko značenje, šta njime sugerišete?

- Poslednja "Kolonijalna izložba" održana je pedesetih godina u Briselu, i danas o tome postoji fotografska i filmska dokumentacija. Na jednom snimku, gospođa Belgijanka, u lepom mantiliću, sa ćerkicama sa kikicama, uz smešak pokazuje sojenicu, na zemljanom utabanom podu, ispred koje je kavez, a u njemu sedi porodica iz Afrike. Na evropskom prostoru postojale su, istorijski gledano, donedavno kolonijalne sile, među kojima je bila čak i Rusija, a ja sad malo obrćem stvari, i Evropljane postavljam u poziciju kolonizovanih. Svi mi smo, zapravo, duboko kolonijalizovani od strane velikih firmi, korporacija, sistema. To je očigledno, kao što u "Blejd raneru" potoji piramida na čijem vrhu je vlasnik sveta.

Po čemu se taj novi, razlikuje od starog kolonijalizma?

- Od uspostavljanja kontrole puškama i bičevima, sada se prešlo na mobilne telefone. Zavisnost od društvenih mreža je novo ropstvo. Komunikacija posredstvom novih medija je lakša, ali su se međuljudski odnosi izgubili. Nema više solidarnosti. Ljudima su plava lica od odsjaja ekrana, uz koje su neprekidno, a sve to vezano je za neviđeni ekonomsko propagandni fašizam. I to gazi sve. Nemilosrdno.

A to je dovelo do toga da je svet postao, kako u objašnjenju vašeg rada piše, jedno globalno predgrađe. Kakve su mu karakteristike?

- Obično se govorilo o globalnom selu, kome je kontrast bio grad. A predgrađe, niti grad, niti selo, je nešto što je između između blata i drvenih badra i svetlosti reklama i ropstva koje uspostavlja moda. Kada neki mladi ljude sede u "Starbaksu", zamišljaju da su u Njujorku, ili Parizu, a ne u nekoj zabiti, u kojoj realno jesu. Nekada su se nosile farmerke iscepane od nošenja, i bile su simbol otpora, a sada neki idiot pravi, a drugi kupuje iscepane farmerke od hiljadu, dve evra. Zbog svega toga se i onaj mučenik koji nosi iscepane farmerke u Adis Abebi oseća dobro. Sedi na istoj internet mreži, i ima iluziju da je u istoj poziciji, kao onaj koji je iste farmerke skupo platio. Te odvratne firme dizajniraju proizvode koji forsiraju lažnu sliku o jednakosti, u svemu. Isti je soj ljudi koji sada stvara taj novi kolonijalizam, nekada je forsirao kolonijalna osvajanja. Ovo je sada perfidnije i lakše. Ne moraš nikog nigde da šalješ.

Temu Bijenala "Stranci svuda", možda bolje osećate od drugih, jer ste veći deo karijere proveli u inostranstvu, kao stranac, a posle tolikih godina ste, i u svojoj zemlji, na neki način stranac...

- Zaista se osećam strancem svuda. Ali, u toj poziciji se mnogo bolje primećuju kulturološke razlike. Jer, kada negde odete, kao mali stranac, turista, lakše tolerišete neprijatnosti, nego kada živite i radite u dve sredine, pa vidite sve prednosti i mane jedne i druge. Tek tada shvatate kolike su disproporcije, polariteti. Veoma je dobro kada možete da radite van sredine iz koje ste potekli. To je pozicija iz koje se stvari mnogo bolje vide, ne na nivou gde je skuplji sir, a gde su jeftinije kobasice, već su jasnije iznutra.

Rad će obuhvatiti čitav prostor našeg paviljona u Đardinima, osmišljen je prostorno...

- Sastojaće se iz nekoliko objekata, elemenata u svojoj realnoj veličini, u koje će publika moći da uđe, da kroz njih prođe, koristi neke delove... Ti objekti su sastavljeni od manjih amblema, a oni su i sami amblemi, koji zajedno sklopljeni, u to globlano predgrađe, prave alegoriju. Uz vizuelne elemente, taj rad čini i zvuk, svetlo, koje nije galerijsko, već će to biti različite vrste osvetljenja samih objekata. Čitava atmosfera biće super realna, i biće neka vrsta avanture proći kroz sve to. Zamišljeno je da broj posetilaca koji će u isto vreme biti u paviljonu, bude ograničen, kako bi se zadržao taj individualni osećaj nametnutog ropstva novog kolonijalizma.

Grupa sa kojom ste stupili na likovnu scenu "To frizure", je u Beogradu, osamdesetih godina prošlog veka, napravila pometnju grafitom "Ovoj zemlji je potrebna mladost"...

- Čak su nas i privodili, da ne kažem hapsili zbog toga. Islednici su bili su potpuno zabezeknuti time da, ne samo da nismo poricali "krivicu", već smo im i objašnjavali kako moramo da dovršimo grafit, jer nije bio do kraja oslikan. A onda je stigao i račun od grada, da moramo da platimo renoviranje fasade. Spasio nas je subotnji "Dnevnik", koja je tada uređivao Goran Milić, koji je počeo fotografijom našeg grafita. Naime, tada, posle Titove smrti, kada se nije znalo kako dalje, tražili su se novi ljudi, nova razmišljanja...

Da li je ovoj zemlji danas potrebnija mladost, ili znanje i iskustvo?

- Govorim iz perspektive nekog koji i sam, kao i Bijenale u Veneciji, slavi jubilej, šezdesetogodišnjicu, i čini mi se da je sada zrelost možda ipak, potrebnija od mladosti.
A kakvi su tragovi koje je ostavila ta vaša mladost?

- Iako je grupa "To frizure" možda malo zaboravljena, ona je ipak dala, od nas šestorice, dva predstavnika naše zemlje na Bijenalu u Veneciji. Pre mene, tamo je izlagao Vladimir Perić Talent.

Okupljali ste se oko Studentskog kulturnog centra, što za vas i dalje ima veliku važnost...

- Moja baza (čitaj ljudi iz SKC-a), veliki šmekeri poput Peđe Neškovića, sa velikim zadovoljstvom su ispratili moj izbor za predstavnika Srbije na Bijenalu, i pružili mi podršku. To su ljudi do kojih mi je mnogo stalo, koji su bili umetnici sa izgrađenim karijerama i prihvatili oberučke nas koji smo tada još bili klinci. Mi smo tada bili prehrabri, a u SKC-u, nas niko nije sputavao, puštali su nas da malo čuknemo glavom o zid i dovedemo se u red, kako bi krenuli nekim kvalitetnijim putem. Intenzivno smo živeli sve što se dešavalo u SKC-u, bio je to deo naše mladalačke socijalizacije, uz veliku školu.

Koliko je sve to pomoglo da potpuno samostalno, bez ičije podrške stvarate svetsku karijeru?

- Teži je put kada ideš sam, ali je i stameniji i bolji. Mene niko tamo nije zvao zato što je urgirala moja tetka, već sam tamo radio isto ono što sam ovde radio čitav život. Samo slepi to nisu hteli da vide dok sam bio ovde. Zašto bi mene neko bilo gde pozvao, da sam ovde radio neko đubre?

Kako svoje studente poučavate da krče put u umetnosti?

- To su mladi ljudi koji budu često zavedeni autoritetima, pa ih učim da ne pristaju na nametnute vrednosti i stereotipe. Ali, tražim im i da misle. Svako može da vas nauči zanatu, ali ja od njih očekujem mišljenje. To je ono što ovde nedostaje - mišljenje, mišljenje i mišljenje. Mlade treba čak provocirati na to. Naše je da od njih napravimo umetnike, a ne zanatlije, jer se zanat uči na nekim drugim školama.