U TEŠKIM VREMENIMA TREBA POGLEDATI U SEBE: Slikarka Aleksandra Popović povodom izložbe u galeriji "Novembar"
MNOGO mi smeta što su umetnici danas postali neprijatelji jedni drugima. Konkurencije i ljubomore je uvek bilo, ali ne i mržnje. Umetnici su se ranije mnogo družili, iz potrebe da pričaju, razmenjuju ideje, energiju, da jedni druge podstiču. Tako su nastajali pokreti, pravci...
Foto Z. Jovanović
Ovo tvrdi, za "Novosti", slikarka Aleksandra Popović (1963), koja je životno i umetnički stasala u našoj sredini, ali već decenijama radi i izlaže širom sveta - u Parizu, Njujorku, Milanu, Podgorici, Zagrebu i Beču, u kome trenutno živi. Umetnica koja ne odustaje od druženja sa kolegama, i stvara krugove prijatelja gde god stvara, u Galeriji "Novembar" na Vračaru, koja je ugostila njenu postavku "Lirski procesi", upriličila je i javni razgovor sa Aleksandrom Denićem, predstavnikom Srbije na predstojećem Bijenalu u Veneciji, ali i njenim prijateljem iz mladosti.
- Imala sam različitih izazova kada sam počela da se bavim slikarstvom - otkriva sagovornica. - Tata mi je bio na samrti, u bolnici, na Alpima, sa pogledom na Mon Blan. Bila sam pokraj njega noću i čekao se novi dan, da donese gram života, pa su slike tih planina, poput "Čarobnog brega", ostale u meni. Kada sam posle tog kraja, odlučila da se vratim na neki početak, razmišljala sam kako sve zapravo potiče iz vode, njenog neprestanog kretanja. Tu je nastao i začetak života. Foto promo
I upravo ove refleksije nalaze sa na njenim slojevitim uljima na platnu koja, kako je neko rekao "na prvi pogled izgledaju smirujuća, a zapravo su uznemirujuća":
- Takav je i život, u njemu sve cirkuliše, a kada to kretanje stane, onda je gotovo - objašnjava slikarka na koju je poseban trag ostavio trinaestogodišnji život i rad u Njujorku, u tom "paklenom loncu, u kome se sve krčka, terajući vas da tražite sebe i ne pratite modu". - Imala sam ludu sreću, da sam već tokom prve godine, na jednoj večeri upoznala predsednika Fondacije Džoane Mičel, kome su se dopali moji radovi. Mičelova je, inače, izuzetno značajna umetnica, na postavci Metropoliten muzeja, odmah je do Poloka i Kuninga.
Beogradski "džepovi"
BEOGRAD u kome je odrasla, završila Fakultet likovnih umetnosti, a prethodno studirala i arhitekturu, tvrdi, više nije isti:
- Poslednjih godina krećem se po gradovima srednje Evrope, i posmatram kako uspostavljaju kontinutet sa vremenom kada su bili na vrhuncu, kako bi krenuli dalje. A Beograd kao da je potopio neki sasvim novi grad, uz pojedine "džepove", u kojima, ako ste ovde možete lepo da živite od "džepa do džepa", a da ne vidite širu sliku.
Upravo je to poznanstvo, kaže, uvelo u istraživanje važnosti ritma, četke, boje i i improvizacije:
- To je sve veoma blisko džezu - dodaje Popovićeva, tvrdeći da nisu saglasni stavovi oko toga da li njena dela u potpunosti pripadaju apstrakciji. - U apstraktnom slikarstvu nema narativnosti, a kod mene postoji priča. Ono što na mojim slikama izgleda kao apstrakcija pomaže da dobiju puls, tempo, kretanje. Otuda na njima toliki slojevi.
Želja joj je da joj dela budu univerzalna, razumljiva svima, ali i van vremena:
- Pogotovo što danas živimo okruženi svim tim strašnim slikama, ljudima treba ponuditi drugu stranu. Neki pogled u sebe. Svi nosimo i dobro i loše, pa treba tragati za tim dobrim - dodaje autorka čije slike pozivaju na introspekciju. - Za mene je umetnost potreba da kreiraš nešto u šta unosiš svoje misli i emocije. Jer, prvi kreativni čin je kada kao dete uzmete olovku i papir. A onda to ide dalje i dalje, i nema kraja...