OVEKOVEČIO SLOBODARSKI DUH: Srpska akademija nauka i umetnosti i Fakultet likovnih umetnosti, obeležavaju jubilej Sretena Stojanovića
U ČAST skulptorskog velikana, koji je najupečatljivije ovekovečio Njegoša i Karađorđa, akademika i profesora Sretena Stojanovića (1898-1960), Srpska akademija nauka i umetnosti i Fakultet likovnih umetnosti, zajednički obeležavaju jubilej - 125. godina od rođenja.
Foto promo
Tako će u četvrtak, u Svečanoj sali SANU, biti održana akademija, na kojoj će o njegovom životu, vajarskom opusu i spomenicima, ali i arhitektonskim intervencijama, govoriti Vera Grujić, Jasmina Čubrilo i Milan Prosen. Dok je u upravo renoviranoj Galeriji FLU, prošle nedelje, otvorena izložba njegovih dela iz fondova SANU, Muzeja savremene umetnosti, FLU, Univerziteta umetnosti i Muzeja Jugoslavije.
Postavku čine prikazi arhitektonskih remek-dela Zlokovića i Brašovana, na kojima su Stojanovićevi reljefi i arhitektonska plastika, ali i portreti velikana, poput Andrića i Milankovića, kao i skulpture, kojima je predstavljen vanredni vajarski dar. Uz to, izložene su i skice za njegove neprevaziđene monumentalne spomenike. Foto promo
Rođen je u porodici pravoslavnih sveštenika 1898, u Prijedoru, gde je završio osnovnu školu. Srednjoškolsko obrazovanje započeo je u Tuzli, ali je zbog revolucionarnih i slobodarskih ideja, isteran iz gimnazije, da bi po izbijanju Prvog svetskog rata, kao pripadnik "Mlade Bosne", bio osuđen na višegodišnju robiju.
- To je bilo čudno vreme, kada su deca, uzvišenošću svoga duha, ponela u slavu roditelje, zbunila žandarme, prepala sudije, i teško zabrinula staru monarhiju. Maleno po obimu, ali snažno po zamahu, delo dečaka iz "Mlade Bosne", sjajna je zvezda koja preko mračnog svoda preleti, ali ostavi trag u vrelim srcima - zapisao je Sreten Stojanović, čiji je brat, lekar Mladen Stojanović (1896-1942), takođe Mladobosanac, u vreme Drugog svetskog rata stradao na Kozari, a potom proglašen za narodnog heroja.
Umeo da sluša i da čuje
U TEKSTU povodom 100-godišnjice rođenja, istoričar umetnosti Jovan Despotović, navodi i ovaj opis Stojanovića: "onako krupan i stasit, nekako prirodno usađen u ovu zemlju, sa prijatnim basom i otvorenim pogledom, bio je priroda koja je privlačila ljude svojom sigurnošću, neuništivim optimizmom i zdravim narodskim humorom; on je bio nežan prema porodici, blag prema prijateljima, umeo je da sluša i da čuje, da se prilagodi, da popusti, da prećuti, da uvek dobro zaštiti svoje interese, ali i da grmne na one koji mu smetaju u poslovima, da lupi šakom kad je trebalo, da saspe u lice sve što je mislio. Takav kakav je bio, uz to veseo, dobar pevač, pun priča i dosetki, bistar i promoćuran, ponekad David Štrbac, on je imao sve što je potrebno za život među ljudima i sa ljudima".
Likovno obrazovanje Stojanović je sticao na bečkoj Akademiji, gde je radio pod uticajem profesora Franca Celeznija i Stanislava Romana Levandovskog, da bi posle Prvog svetskog rata studirao u Parizu, kod čuvenog Antoana Burdela. U Beogradu dolazi 1922. i priključuje se umetnicima naprednih shvatanja, okupljenim oko grupe "Oblik".
Zajedno sa Ristom Stijovićem, Tomom Rosandićem i Petrom Palavičinijem postavlja temelje savremene srpske skulpture. Radove predstavlja kolektivno i samostalno, a piše i likovnu kritiku. Izlagao je u Parizu, Londonu, Barseloni, Rimu, Pragu, Moskvi i Veneciji. Profesorsku karijeru započinje na Višoj pedagoškoj školi i nastavio na Akademiji likovnih umetnosti. Foto promo
Pored intenzivnog umetničkog rada i posle Drugog svetskog rata, Stojanović ostaje društveno aktivan: postaje predsednik Narodnog fronta Beograda, sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, predsednik Udruženja likovnih umetnika Srbije, rektor Akademije umetnosti, urednik časopisa "Umetnost" i pokretač "Prosvetine" edicije "Slikari i vajari", u okviru koje je objavljeno dvadesetak monografija srpskih umetnika.
U SANU je za vanrednog člana primljen 1950. a za redovnog 1959. Preminuo je godinu dana potom, u Beogradu, ostavljajući jedan od najvrednijih skulptorskih opusa u srpskoj umetnosti 20. veka.