I PROĐE TAJ DAN... Žarko Laušević (1960‒2023) - Život rano prekinut (4)
DOK se iz mraka u koji smo s početka tih nesrećnih devedesetih svi strmoglavljeni, probijao tek poneki proplamsaj svetlosti i nade, tokom te je mračne dekade Žarko Laušević proživljavao svoj fatalni pad, živeći ono u šta ga je strmoglavila njegova lična kob, i bivajući tek na početku sopstvene golgote.
Foto V. Danilov
Svog ličnog puta iskupljenja, onog čija je prva stopa označena strašnom spoznajom, sažetom u dve reči priznanja: "Ubica sam".
Nikada, do poslednjeg dana, nije Žarko pokušao da tu strašnu rečenicu pokuša da ublaži, nikada ni pomislio da je moguće pobeći od činjenice da si ubio.
Ni dok se, razotkrivajući slabosti sistema, odvijala prava sudska drama sa elementima groteske, a on bivao - robijaš, igrao šah, razgovarao sa slikom voljenog Fjodora kraj uzglavlja, i pisao i pisao i pisao... Ni onda kada su se makar delovi privatne, ljubavne slagalice posložili a njegova voljena Anita dokazala da su jedno drugom suđeni, da budu zajedno i u tom zlu, i u dobru koje je jednom neminovno moralo doći. Ni kada je, makar po mišljenju sudija, odrobijao svoje, a on za Anitom i decom pošao preko okeana, da živi, da bivstvuje, izgnan iz svoje profesije. I da otkrije, a potom svetu razotkrije, veliki svoj talenat - pisca.
Otkako je najzad istupio izvan svojih unutrašnjih zidina i otvorio svoje rukopise pred očima svog njujorškog komšije, prijatelja, reditelja Zorana Amara, postao je Žarko i Pisac, Amar njegov urednik, "Novosti" prvi veliki izdavač - a milioni nas postali smo od tog trena gladni čitaoci. Foto arhiva
I dao nam je Žarko - Pisac sve, svima koji su želeli i umeli da čuju, da osete, da prožive sa njim delove te tragične, filmske životne priče. Da pokušaju da razumeju.
Da vide, i shvate koliko je Laušević ostao veliki, on - glumac, on - umetnik, on - dvostruki ubica, on - robijaš, on - Čovek. Koji ne traži milost niti pomišlja da je ičiju zaslužio, koji ne preklinje za oprost niti bi ga sebi dao. Uzvišen i skroman u svojoj patnji, tih u svom bolu, beskrajno trpeljiv u kazni koju je sebi namenio, onoj pravoj, doživotnoj.
Četiri su se knjige, Dnevnika jedne robije, jednog života, jedne prebogate karijere, tokom godina nanizale. Kroz njih ćemo zauvek moći da zavirimo u veličinu Žarkove duše. U deliće tog, nepravedno rano prekinutog, života.
Dani na slobodi
TI prvi dani, nedelje van zatvorskih zidina, spuških, zabelskih, ili onih najsumornijih, u Centralnom zatvoru, mogli bi da stanu u jedan Arsenov stih:
"Kao poslije bolesti, opet učim jesti, hodati..."
Tako je pisao Žarko o prvim svojim danima na slobodi - makar onoj od suda potvrđenoj. Slobodi koju, kako piše, nije želeo da meri, da je okiva i ograničava brojevima, jer "ona ne bi smela da ima konačnost, izbrojivost".