KOMEMORACIJA LAUŠEVIĆU: Kolege slomljene od bola, potresnim rečima se oprostili od glumca - "Odlete nam Žare..." (FOTO/VIDEO)

Komemoracija je završena aplauzom koji je trajao šest minuta u čast Žarka Lauševića.

Potresni govori Lauševićevih kolega

Govor je održao i Petar Božović, i to je ujedno bilo i poslednje obraćanje na današnjoj komemoraciji.

- Dva milenijuma, a čovek ne zna odakle da krene, pa da krenem od početka. To je bilo negde valjda 1978, selo Godinje, Crnjica, jesen, divno vreme. Milo Đukanović profesor režira dramu, a tema je povratak čoveka iz Amerike kod žene i treba da vidi sina. Dolazi Milo i predstavi mi jednog prelepog mladog dečka. Baš sam se oduševio, lep nam je sin. Nisam znao da Žarko tek tad ide na prijemni u Beograd. Vraća se, a meni kaže: "Položio sam". Prođe vreme, prošlo mnogo godina, sedimo u kafani, kad on kaže: "Znaš da me je i dan-danas sramota zbog onoga, kad ti nisam doneo čašu vode", ja pitam koje, on kaže da kad je došao iz Beograda, da sam mu tražio. Kaže: "Da ti sad donesem čašu?". Rekoh: "Koju vodu, najbolji viski da doneseš". Posle toga smo godinama donosili jedan drugom čašu vode. U međuvremenu je umro profesor Milo Đukanović. Žare je tada kazivao stihove sjajnog pisca sa Cetinja, Aleksandra Leksa Ivanovića. Pesma se zove "Kari Šabanovi" - rekao je Petar, pa krenuo da čita stihove.

- Odlete nam Žare - završio je Petar, skinuo šešir i poklonio se Laušu, a zatim popio čašu vode.

Na komemoraciji je prikazan i insert iz filma "Ruski konzul", u kome je Laušević ostvario poslednju ulogu, a čija je premijera planirana za narednu godinu.

Potresan govor, sa suzama u očima, održao je i Milan Marić, koji je glumio u seriji rađenoj po motivima autobiografske knjige Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad“

- Dragi Žarko, Lauše, za mene si bio, pre svega, veliki glumac, ali ne samo za mene, nego za sve. Pored svega toga, za mene si bio neko ko je umeo da hrabro i dostojanstveno nosi život na leđima koliko god bio težak. Na toj lekciji sam ti bio zahvalan i na posadi i ljubavi. Hvala za vreme koje si mi posvetio. Hvala za sve savete, šale, toplinu, skromnost, razgovore, smeh i drugarstvo. Hvala za sve te stvari koje si nameravao, koje su naše živote učinile plemenitim. Smrt boli, ali je banalna i na kraju uvek pobedi život, a ja sam, Žare, kod tebe najviše voleo i cenio život. Hvala za sve - kazao je Marić.

Prisutnima se obratio i glumac Svetozar Cvetković.

- Jedan. Jedan je mali beli pas ostao bez svog gospodara. Posmatrao sam ga kako tumara od vrata i vrata i čeka tren da padne u nesvest, videći nasmejano lice gazde na kućnom pragu. Anita je spremila večeru u Njujorku, gledali smo Evroviziju, pitali se da li ćemo biti u prvih deset. Slušali naivne šlagere, gledali kutije sa natpisom "Za Beograd" - rekao je Svetozar, pa ispričao priču o vidovnjaku i griži savesti:

- Osećao sam sve ove godine odgovornim što te nisam uputio da se javiš čoveku koji vidi prošlost i budućnost. Te godine, bilo je njih 15 koji su se javili da nešto proreknu. Kaže: "Nisam se javio" - ispričao je on.

Svetozar je ispričao i anegdotu sa snimanja filma, kad je Žarko ugledao scenu na jednom grobu, koja ga je zaprepastila.- Rekao mi je: "Ovaj datum na ploči je isti dan kad sam ja ubio dva mladića. A otac mladića se zove isto." Ćutali smo i otišli za Trebinje - ispričao je glumac. 

Govor je održala i rediteljka Vida Ognjenović.

- Žarko je Žarko, Žarko, Žarko. Obeležavali smo crvenim slovom datume njegovog dolaska. Uzbudljivo je bilo kad smo saznali da će posle stranstvovanja živeti ovde, bez redova letenja. Nemamo snage da prihvatimo njegov odlazak. Nagovestio ga je poklon publici. Ne bi Žarko bio Žarko da nije naslutio blizinu odlaska. Ne bi on bio on da nije ubedio lekare da mu pomognu da dođe i pokloni se publici. Stajao je u blagom naklonu, sjaju njegove svojstvene lepote. Namučen, blag i setan dok su ga zapljuskivale salve aplauza, u očima su mu bile iskrice uzbuđenja i dugog bola. I dan je prošao i sve, pa i doživotna i evo poručivao je publici: "Evo, upravo prolazi i život, samo sam ga zamolio da malo sačeka da vam se poklonim." I ne pitajte više za kim zvona zvone ni ko je bio Žarko Laušević. Došao je iz nekog svog mitonosnog sveta i bio je mitska pojava. Umeo je da naslika, a ono za šta je slika nedovoljna iskazivao je pismom. Sledio je '68. slogan "Budimo realni i tražimo nemoguće". Žarko je igrao sve i na sceni i na ekranima i u životu. Tražio je nemoguće jer je i sam bio iznad svega. Surovom samoanalizom ispitivao je sebe. Napisao je da tu izdržljivost zahvaljuje osim najbližih i rodbine, čije je posete u zatvoru iščekivao kao željan svega. Tako je uspeo da uz sve nedaće ostane umetnik. Osetljiv, blag i osećajan i da uprkos svim zalima sačuva krhko biće i sa takvim žarom piše o svojoj porodici. Duboko saosećam sa njihovim bolom danas. Zbogom, neponovljivi Žarko moj, neka su ti povratak u mit i beskraj lakši no što ti je život bio - završila je Ognjenovićeva potresan oproštaj od velikog Lauševića.

Okupljenima se obratio i Mima Karadžić, koji je bio dugogodišnji prijatelj i kum Žarka Lauševića.

- Kad smo bili klinci, između ostalog, igrali smo se i pozorišta. Bilo je divno. Upoznali smo jednog starijeg druga, zvao se Sloba Mijatović. Napravili smo pozorište "Dodest". Došao je jednog dana jedan klinac, fino očešljan sa velikom dioptrijom, rumen u obrazima. To je bio Žarko. Posle je Sloba napravio predstavu o Marku Kraljeviću. Žarko je bio Šarac, a ja Buzdovan. Obišli smo celu Jugoslaviju. To pozorište "Dodest" je postalo ozbiljno pozorište. Ah, govorili smo i poeziju. Obično bih ja Vita Ivanovića, a Žarko meni Lesa Ivanovića. Nema više ni Karibola, ni Šabana, nema ni Lesa, ni Vita, a nema ni tebe, moj dobri Laćo. Moj dobri kume, putuj sa anđelima - izgovorio je Mima Karadžić s knedlom u grlu.

Posle obraćanja Svetlane Bojković emitovani su inserti iz serije "Kalkanski krugovi", u kojoj je ostvario jednu od poslednjih uloga u karijeri.

Prisutnima se preko video-bima obratila i Svetlana Ceca Bojković.

- Prvi veliki bljesak Žarkovog raskošnog dara dogodio se na samom početku kada je stupio na scenu. Bilo je jasno - rođen je veliki glumac. Usledile su godine kontinuiranog uspona do 1993, na dan Ognjene Marije, koji mu je bespošteno promenio život. Sledila su suđenja, zatvor, kazna. Mislim da je najveća kazna bila njegovo samoispitivanje i griža savesti. To sve, tu dramu i tragediju, Žarko je ispisao u četiri uzbudljive knjige koje su dnevnik jedne robije, to je bio put i težnja ka sopstvenom iskupljenju. Po tom putu ka slobodi, vratio se ponovo da zablista u punom sjaju svojim glumačkim darom. Svi smo mu se divili i voleli ga. Onda je došla opaka bolest koja ga je odnela. Šta reći? Dragi Žarko, duboko smo pogođeni tvojim odlaskom. Imamo saznanje o tvom iskupljenju. Ispraćamo te sa tugom i velikom ljubavlju za tebe - rekla je glumica.

Glumac Irfan Mensur se obratio potresnim govorom.

- Nemojte da je ko suzu pustio, Anita, Branka, deco, dragi prijatelji. Ljutiće se Žarko, znam ga. Svi su već sve rekli i zapisali i meni nije ostalo ništa, ostala su mi samo sećanja. Da bih se prisetio, napravio sam puškice. Napisao sam sve na ruci. Šta će meni nedostajati. Nedostajaće mi naši razgovori dok je bio u Njujuorku, tekstovi koje mi je slao još nedopisanih knjiga sa pitanjem šta misliš i ja sam nekad mislio... nedostajaće mi preporuke koje knjige da pročitam i koje je kupovao. Nedostajaće mi ono što sam mu preporučivao. Nedostajaće mi jedan poklon koji sam dobio od njega, neke žute čarape. Nedostajaće mi naše šetnje. On upali kameru na svom telefonu, pa šetamo po Njujorku, a onda ja upalim kameru posle par dana, pa šetamo Beogradom, a on mi kaže - lakše malo, da uživam. Dragi moji, ode Žarko, ali ja ne pristajem na to, jer nije fer. Ja ne pristajem na to - kazao je on.

Potom se svima obratio glumac Voja Brajović.

- Pitaju šta je to čime biste opisali njegov dar. Šta to čini Žarka tako velikim. Setio sam se jedne priče. Možda je i vi znate, o balerini koja je polagala audiciju za Boljšoj teatar. Direktor teatra joj aplaudira i kaže: "Bravo, Vi odlično poznajete muziku, imate divan pokret i bićete primljeni". Ona još uvek u poklonu, on zadovoljan, pa dodaje i kaže: "Ali samo da Vam kažem, nikada nećete biti primabalerina". Ona ga upita: "Ali zašto?" "Zato što Vi nemate ono što čini da publika ustane sa sedišta da Vam aplaudira". Žarko je imao to. Teško se to može opisati rečima. Zato su ga tako voleli. Zbog te antičke tragedije mi govorimo o njemu.

Okupljenima su prikazani inserti iz filmova u kojima je Laušević glumio.

Počela komemoracija

Komemoracija je počela minutom ćutanja. Prva se obratila Tamara Vučković Manojlović, upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

- Danas se opraštamo od našeg prijatelja, druga, kolege, glumca. Od našeg Žarka Lauševića. Prvi put je zaigrao 1981. u predstavi "Raskršće". Ostvario je uloge u brojnim predstavama od 82. do 94. Obeležio je taj period i istoriju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Odigrao je preko 30 uloga u pozorištu. Život mu je bio jedinstven, baš kao i njegov talenat.

Okupljaju se kolege i članovi porodice

Stigao je i Radoš Bajić.

U salu JDP-a ušli su i najbliži članovi porodice Žarka Lauševića, supruga Anita na čelu sa Žarkovim ćerkama.

Među okupljenima su Vuk i Danica Drašković, Branka Petrić, te Ivica Dačić.

Stigla je i glumica Vesna Trivalić.

Među prisutnima je i glumac Dejan Lutkić, koji je vidno potresen ovim velikim gubitkom.

Stigao je i kapetan Dragan Vasiljević, te glumac Aleksandar Srećković Kubura.

U Jugoslovensko dramsko pozorište stigao je i Milan Marić, koji je, između ostalog, i tumačio Lauševića. Tu je i Miodrag Krivokapić, i glumica Vesna Čipčić.

Stiglu su i glumac Petar Božović, a tu je i Caci Mihailović, kao i Voja Brajović, Mima Karadžić.

Članovi porodice, supruga Anita i ćerka Jana, stigle su u Jugoslovensko dramsko pozorište, gde su im mnogi prilazili kako bi im izjavili saučešće.

Na fotografiji koju je zabeležio naš reporter možete videti kako izgleda sala Jugoslovenskog dramskog pozorišta gde će biti održana komemoracija legendarnom glumcu. Venac sa belim cvećem se nalazi na bini, a u pozadini je Lauševićeva fotografija.

Žarko je preminuo 15. novembra u KBC "Bežanijska kosa", gde se lečio od teške bolesti neko vreme. 

Podsetimo, Žarko Laušević rođen je 19. januara 1960. na Cetinju, a glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Završio je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1982. godine, kada postaje i član Jugoslavenskog dramskog kazališta. Na filmu je debitovao 1982. godine, ulogom u filmu "Progon". Takođe, ostvario je značajne uloge u filmovima "Savamala" i "Direktan prenos".

Vrlo brzo je dobio jednu od glavnih uloga u TV seriji "Sivi dom" (1984), koja mu je donela veliku popularnost.

Nakon toga, igrao je uloge u više od dvadeset filmova i televizijskih serija, među kojima su: "Šmeker" (1985), "Svečana obaveza" (TV) (1986), "Dogodilo se na današnji dan" (1987), "Oficir s ružom" (1987), "Braća po materi" (1988), "Boj na Kosovu" (1989), "Original falsifikata" (1991), "Bolje od bekstva" (1993), "Kaži zašto me ostavi" (1993), "Nož" (1999).