BUNT JE VELIKA METAFORA: Intervju - Đorđe Sibinović, pisac

Okosnica fabule romana "Mandat" razvija se oko mladog i talentovanog apsolventa režije, Meše Zeca koji pristupa "Otporu" i sprema diplomski rad o junaku Prvog i Drugog ustanka.

Baš kao i Vuk Karadžić, Meša Zec ne propušta svoje vreme, opisuje ga i doživljava, učestvuje, razvija se i preobražava u skladu sa događajima koje ni mnogo stariji i iskusniji savremenici od njega ne razumeju. Ali, ne odstupa. Meša aktivno ruši poredak za koji iskreno veruje da je tiranski. Učestvuje bez ostatka. I sazreva do obretenja.

U romanu obitavaju dva glavna junaka a ono što ih povezuje je pre svega vreme ustanka...

- Bunt je velika metafora. Njen učinak u štivu je raskošan. Bunt uvek najavljuje jasnu svest pojedinaca da su neizbežne društvene promene pred vratima epohe. Beskonačni zbir pojedinačnih stanja bunta otvara prostor velike društvene akcije. To u romanu postaje ključna tačka zapleta koji sižejnim vezama nudi beskonačan broj kombinacija.

Mladost nije mudrost. Ali jeste energija promene i nepogrešiva intuicija pravičnosti.

Zato Meša nije imao mnogo šansi da ostane izvan oslobođene energije koja ga je kao jaka rečna struja odnela u korito "Otpora". Roditelji su mi pričali da su učestvovali u dvadesetsedmomartovskim demonstracijama i uzvikivali: "bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob". Suludo je optužiti moje roditelje da su još kao malodobni započeli saradnju sa stranim obaveštajnim službama koje su projektovale arhitekturu tog događaja. Neuporedivo je lakše zloupotrebiti nego korumpirati mladost.

I lik i delo Molerovo ostalo je negde u senci velikih vođa ustaničkih, Karađorđa, Miloša... Toliko, da će se većina Beograđana iz prve setiti da "ima neka ulica Molerova na Vračaru"... Kako je teklo vaše istraživanje?

- Istorijski mizanscen oslonjen je pretežno na dva rekvizita: mit i prećutanost. Mit je ključna tačka istorijskog kontinuiteta. On omogućava smisao koji stvarnost poriče. Ko bi slušao priče da su i pobednici i gubitnici zločinci, izdajnici, prevere i kukavice? Život u mitu je uzbudljiv i romantičan naspram tavorenja u stvarnosti koja je sirova i surova pa je biranje mita naspram realnog iskustva velika prilika koja se ne propušta.

Posledice polaganja računa pred odloženom istinom gotovo nikada ne pogađaju alhemičare mitoloških reciklaža. Kome je bio, i kome je danas potreban Petar Moler?

Binarna opozicija pojednostavljuje istoriju između dobra i zla, junaka i izdajnika, dve laži o jednoj stvari! A istina je da ne postoje oštri rezovi, da su i junaci nekada bili kukavice, da su i podvižnici bili grešnici! Ljudskost je moguća samo kao uspostavljena ravnoteža unutrašnje napetosti a ne kao zvanična verzija koja se pod pretnjom "sile i nepravde" društvene snage koja vlada, obavezno ponavlja, i ponavlja, i ponavlja... Zato služi prećutanost. Sudbina Petra Molera samo je univerzalna stilska vežba.

Hrabri vojvoda i intelektualac doživeo je tipičnu srpsku istorijsku sudbinu - duhovnost su mu osporavali, a junaštvo kažnjavali. Kako je Moler poneo krst te "srpske sudbine"?

- Petar Nikolajević Moler bio je punokrvni čovek svog vremena. Bio je i više od toga. U tom višku je skončao. Bio je isti kao svi njemu ravni: pod neizdrživim pritiskom viševekovne tiranije, razdružen je od rodnog nasleđa, integrisan u mentalitet kabadahiluka. Veza sa duboko potisnutim rodnim osobenostima živela je u njemu, kao i u ostalim vođama, u arhetipu junaštva i slobodarskom nagonu. Ali, njegova stvarnost bila je prepuna preuzetih fenomena i usvojenog ponašanja osvajača. Istorijski trenutak za promenu Moler i njegovi savremenici dočekali su, zbog vekovnog ropstva "previše umorni za stari" a od preterane pomešanosti sa tiranima, "suviše slični za novi život". Petar Moler se zbog svoje nadarenosti, preispoljene pameti, umetničkih talenata, pismenosti, razlikovao u spremnosti da ne nastavimo po starom. Bio je spreman da se vratimo korenima. Moler je u tom naumu ostao usamljen. I pogubljen. Razmišljajući o tome da li smo promenili ponašanje, lik Petra Nikolajevića Molera neodoljivo me je privukao.

Na početku knjige citirali ste Ajvora Robertsa da "na Balkanu vekovi ne dolaze jedan za drugim, nego traju istovremeno". Da li ste počeli pisanje uz tu pretpostavku ili se ona izrodila tokom stvaranja romana?

- Otkriće ne prethodi i kada su stvari jasne. Završna reč povlastica je ishoda.

Pretpostavke su bledi tragovi koje sledimo kroz neizvesnost. Kao što se sve reke ulivaju u more, tako se i sve naše priče sjedinjuju u istini. Jednom je neko rekao da su ljudi "svet razumeli, radi se o tome da se on promeni". Budući da je to do sada ostao nedostižan ideal, ubedljiva zapažanja privlače pažnju naknadnim proveravanjem. Pisanje je traganje i provera a ne konačna presuda. Odbrana Teksta dolazi iz njegove analitičke dubine.

Spoljašnje veze mogu da ga označe ili preporuče ali ne mogu da dokažu njegovu vrednost.

I ovom knjigom, srčano, branite jezik, identitet, kulturu, tradiciju svog naroda, najviše ljudske i nacionalne vrednosti...

- Jezik nije eksluzivni, već elementarini oblik postojanja. Njegova cerebralna struktura određuje mu mesto i funkciju. Shodno tome, jezik nije podoban za predmet svojine. Nije slučajno što su, istorijski gledano, svi uzurpatori pohode zaposedanja Sveta i stvaranja Teksta počinjali otimanjem jezika za podle i prljave ciljeve. Jezik je drum u um. Odbrana jezika je odbrana opstanka. Genijalnost Vuka Karadžića kao reformatora jezika je upravo u tome. Rod koji je preživeo istorijsko-kulturološki vakuum, koji je opstao kao biološko i religijsko biće, u trenucima najavljene slobode nije imao razlomak, nije imao vrednost oko koje je mogao jasno i neupitno da nadoknadi ogromne nedostatke. Bio je to jezik, njegov jezik. Jezik kaura, razumljiv za izgovaranje slobode, jezik kojim je bilo moguće osvojiti slobodu. Da su pobedili Vukovi oponenti koju su jezik videli kao povlašćeni atar odabranih, naš rod bi i danas grcao u ropstvu neskrivljenog zaostatka. Tako je i danas.

Ako ne odbranimo jezik, umesto u slobodi, živećemo u aplikacijama i ideologijiveštačke inteligencije. "Mandat" je ispisan sugestijom napetosti između siromašnog jezika deskripcije koja ne razumeva, koja beskonačno širi listu opisa i zvučnosti transcedentne mogućnosti jezičke emancipacije prema neslućenim prostorima transcedentalnog u kojem iskustvo slobode u jeziku može da računa jedino na ljude, kao što sada računa na ideologiju i tehnologiju. U jeziku je spas!

Gestovi razumevanja

DA li nas određuje nacionalni usud ili politička realnost ili je naša egzistencija samo neuspeo pokušaj bežanja od obadvoje, kako to piše u recenziji Arbutine?

- Recenzija je napisana posle romana. Ona je jedan od mogućih rezultata teksta i promišljanja njegovih razvoja u čitanju prema obrađenim temama. Deo realnosti su i njene mogućnosti. Mene samo one zanimaju. Kao i da li će one promeniti izgled stvari. Zašto stvari ostaju izvan sopstvenih mogućnosti večita je tema kojoj se pridružujemo različitim gestovima razumevanja, tumačenja, otkrićima. Svi ti gestovi više su od odgovora jer on završava proces. Dobar Tekst motiviše na pitanja; loš Tekst nudi odgovore.