ŽARKO JE BIO ŽIVA, IZVAJANA SKULPTURA : Dramski pisac i reditelj Vida Ognjenović o "Kanjošu Macedonoviću"

U glavnoj, nezaboravnoj ulozi - Žarko Laušević. Upravo za ovaj lik dobio je nagradu budvanskog festivala i našeg lista za glumačku bravuru na Sterijinom pozorju.

- Mogla bih da ponovim sve, od prve do poslednje probe, koliko mi se to urezalo u sećanje. Koliko je bilo temeljno i potpuno, sa Žarkove strane i čitavog ansambla. Mnogo smo uživali u radu na "Kanjošu" - setno se priseća Vida Ognjenović tih dana, žaleći za preminulim junakom njene sjajne drame i predstave. - Pamtim svaki detalj i to lepo glumačko zajedništvo. Prosto su se nadglumljivali, Petar Kralj, Petar Božović, Žarko, Predrag Tasovac, pa mladi. Darko Tomović je blistao, Marko Baćović... Ekipa sjajnih glumaca, čitav proces je bio nezaboravan. Probe u manastiru Praskvica, noću. Nečeg mističnog bilo je u tome.

Sve se dešavalo uz more, a ansambl se stalno izmicao u "pozadinu" zbog udara talasa o obalu praveći buku. Danju nisu mogli da održavaju probe zbog gužve i vrućine, a noći hladne:

- Bila je to neka zaverenička predstava i glumstvovanje. Sećam se Vesne Trivalić i Žarka, njihovih divnih dijaloga. Oboje su bili tako dobri... Sećam se i scene na obali, kad on odlazi kao u Veneciju: ceo ansambl napravi krug, pa stane i gleda kako se njih dvoje opraštaju. Toliko smo svi utonuli u tu predstavu. Žarko je, zaista, bio nestvaran. Kao neka mitska ličnost. Ulogu je gradio od najsitnijeg detalja, koraka, hoda, gesta, nadgrađivao i sklapao od nekih finih poteza i osećanja. Kanjoš u njegovoj izvedbi imao je neku skulpturalnost, delovao je kao neka živa, izvajana skulptura. Toliko je razmišljao o liku, svakog dana dolazio sa nekim pitanjem... Ceo ansambl bio je u dosluhu. A on je imao glumačku energiju koja nije bila napadna već zarazna: usijavala je u sve što je radio. Ostali su sledili tu vrstu nadahnuća, čudnog poleta koji je prenosio i na kolege.

U predstavi je, kaže naša sagovornica, bilo nečeg mitskog. Ceo drugi čin je protekao pod pljuskom:

- Toliko je lila kiša da Žarko nije mogao da govori. Voda mu je ulazila u usta, pa je morao prvo da je ispljune, a onda nastavi dijalog. I taj aplauz koji su dobili na kraju... Pokisla publika aplaudirala je pokislim glumcima pet minuta. Niko se nije makao sa mesta, bez obzira na kišu. Kostimi su se danima sušili na suncu, jer su bili od sukna koji se napunio vodom. Sutra uveče smo imali reprizu, bili su malo teži nego obično, još mokri.

Kiša je prestala dok su se odvijale scene na Pizani, baš kada je Petar Božović trebalo da skoči u vodu i udavi se. Šalio se da mu je sada lakše, jer je već mokar...

- Jedna zgrada na Pizani nam je služila kao Venecija. Dogovorili smo se sa stanarima i da balkon na njoj "igra". Trebalo je da se u jednom trenutku popale svetla, onda su ih stanari upalili. Tako je cela Budva, u suštini, igrala u predstavi i bila vezana za "Kanjoša"... Kada smo sledeći put radili "Kanjoša Macedonovića" sa Igorom Đorđevićem u glavnoj ulozi i drugoj podeli, postavili smo ga na sceni između crkava, umesto "seobe" na tri mesta. Igor je jako lepo odigrao. Cela predstava bila je posvećena Žarku i u njegovom znaku. Mada je Đorđević bio, zaista, odličan kao i cela predstava, svako je rekao: "Pa, ja se sećam Žarka". To je taj usud... Mislim da će tako biti i sa svim sledećim predstavama. Žarko Laušević je čarolija, pojava koja je postala mit.