TOK SVOJE SUDBINE ŽARKO JE DAVNO ODIGRAO: Zoran Amar, reditelj filma "Šmeker", za "Novosti" o prijateljstvu sa Lauševićem
Bio je naš šmeker. Naš Buntovnik, katkad i bez razloga. Naš Džems Din, vele mnogi. Potom, Montgomeri Klift. Docnije, Marlon Brando. Igrao je poslednjih godina mnogo i sjajno, a opet nije dospeo da igra dovoljno dugo da bi i ta njegova maestralna glumačka zrelost potrajala pred očima gledalaca. Ipak, odavno se u filmsku istoriju upisao zauvek i prerastao u zvezdu, ikonu, legendu. I to ostaje. Čovek sa viškom sudbine, i to je bio Laušević.
Kamenko Pajić
Glumac, koji je i tok te svoje, filmske sudbine, davno odigrao. Tačnije, 1993, u filmu "Bolje od bekstva", u kome je Žarko glumio - nesrećnog glumca, komičara tragičnog usuda. Te iste 1993. kada se, u noći između 30. i 31. jula, i stvarni život stvarnog glumca nepovratno premetnuo u tragediju.
- Žarkov je život imao neke sudbinske zaokrete koje samo veliki životi imaju - kaže i Zoran Amar, reditelj filma "Šmeker", u kome je mladi Žarko ostvario jednu od svojih mitskih uloga, jednu od onih koje ćemo se prisećati gledajući ga u desetinama docnijih filmskih ostvarenja.
Bio je Amar i dugogodišnji Lauševićev sused u njujorškoj zgradi, tokom glumčevog dugog izbivanja iz zemlje i profesije, i decenijski veliki, možda najbliži prijatelj velikog glumca.
Doputovao je Amar iz Kalifornije gde danas živi u nedelju, žudeći da još jednom vidi Lauša - i nije stigao na vreme.
- Kada sam stigao u Beograd, bio je već u komi i, nažalost, nisam stigao da stegnem ruku svom velikom prijatelju. Najvećem. Najboljem. Od Žarka i iz njegove priče ja sam mnogo naučio o životu, bila je to teška i duboka priča, velika, nimalo jednostavna ni laka za ispričati i išla je u smeru koji je bivao sve dublji i dublji... A sada je kraj. A u meni, samo teška praznina. Sve drugo je o njemu već poznato, nešto što se dogodilo, što će postati uspomene.
Već je snimanje "Šmekera" za Amara, kome je tokom snimanja 1985. umro otac, a odmah posle premijere i Zoran Radmilović kome je to bila poslednja filmska rola, donelo posebnu vrstu sazrevanja, zrelosti koja se odrazila i na film - a mladi je Žarko bio svedok toga. Upravo je ovaj film, kao jedan od ključnih za uspon Lauševića ka zvezdama, prikazan sinoć u Jugoslovenskoj kinoteci.
- Potom smo imali dugu pauzu, da bismo se sreli i prepoznali te obnovili naše druženje u Njujorku, gde smo stanovali u istoj zgradi - seća se Amar. - Živeli smo na Ruzvelt Ajlendu, za koje je Žarko govorio "Ovo je moj zatvor, okolo je voda". Viđali smo se docnije u Beogradu ali dok smo bili na ostvru - bili smo stvarno zajedno. Jer po tom smo njujorškom ostrvu nas dvojica šetali danima, mesecima, godinama, razgovarajući, ćuteći, bruseći njegove ispovesti koje su, otkako ih je "otvorio" preda mnom, prerastale u knjige. Dao mi je da pročitam te zapise i postao je pisac a ja neka vrsta pratioca mu, urednika u senci. Njegov je talenat pisca bio enorman, a ono što nam je ostavio u tim knjigama ostaje da svedoči i o tom blistavom daru Žarka Lauševića, velikog prijatelja, velikog čoveka, velikog umetnika...