INTERVJU RADMILA ŽIVKOVIĆ, glumica: Uspešni ljudi ne zavide, već čine sve da bude bolje

- Izgleda da je veliki put, ali kad pogledaš unazad čini ti se kao putić: ne možeš da veruješ da si toliko prešao i liči ti da je kratko trajalo. U šali kažem kako sam protivnik struje, foto-aparata i filmske trake, zato što možeš da se vidiš kakav si bio... I onda se smrzneš - kaže na početku razgovora za "Novosti" Radmila Živković. - Najveće smrzavanje doživela sam kada sam dobijala nagradu "Žanka Stokić". Mira Stupica je govorila, ja sam stajala iza scene i posmatrala iskosa platno na kome su išli inserti iz mojih filmova i predstava. Gledaš svoj život koji ti tako "vuu, vuuu" ide, kao kad vozovi prolaze a ti stojiš na železničkoj stanici. A oni se ne zaustavljaju, samo šibaju napred. To je jedno nenormalno osećanje, tresla sam se cela dok sam posmatrala sebe i svoj život. Svaki od tih kadrova ostao mi je u apsolutnom sećanju: i gde smo snimali, i koliko je trajalo, i da li je bilo hladno. Naša profesija je neposredno povezana sa životom, mi i ne živimo izvan nje.

Osećate li i "žal za mladost"?

- Starost je neminovna, kroz trajanje se menjaš. U kasnijem dobu znaš da ti kosa više nije onakva kakva je nekad bila, da koža nije ista, to je priroda. I to je normalno. Nisam žalosna što je sve prošlo, ali se pitam da li je moguće da je toliko bića prošlo preko mene, drugačijih misli dok sam vodila svoje uloge. Ulaziš u sebe, to si ti, ali u različitim okolnostima: razmišljaš kakav bi bio da si odrastao u drugačijoj sredini, porodici, mladosti...

Kakvo je bilo vaše odrastanje u rodnom Kruševcu?

- Dalo mi je slobodu, otvorene oči i spoznaju da uvidim koliko sam imala sreće što sam odrastala u porodici koja je bila umna, duhovna i normalna. A to je najznačajnije. Danas mi je žao što se više ne živi u zajednici, da svojim starim roditeljima ili babama i dedama mlađi pruže radost što ih gledaju do kraja života. Verujem da je porodična bliskost neophodna da se postane bolji čovek.

Čime su se bavili vaši roditelji?

- Moj otac je popravljao vage i druge merne instrumente, a zanat je naučio od dede kad se razočarao u društvo... Još kao klinac bio je direktor saobraćaja u Kruševcu, ali nije hteo da uđe u partiju. Isterali su ga s posla. Postao je vagadžija. Majka je završila ekonomsku školu, ipak, otac je smatrao da je dovoljno što on radi. Imala sam četiri godine, brat dve i po, kada su zajedno krenuli da rade. Od marta do kraja oktobra bili su na terenu. O nama je brinula baba, a ja sam bila njena zvezda. Od mene je pravila caricu, kraljicu, princezu. U ono vreme nije bilo materijala, nabavljali su se iz čuvenih američkih paketa. U Kruševcu se obeležavao Dan mladosti i održavao karneval. Uvek sam predvodila kolonu koja je išla od spomenika do Crkve svetog Đorđa i natrag. Bila sam i Snežana, i uspavana lepotica, i pajac...

Da li su vam te prve "uloge", na čelu kolone, otvorile prozor ka kasnijoj profesiji?

- U muzičku školu sam pošla pre osnovne, ali me je sve interesovalo. Bila sam odličan đak i radoznalo dete. Otac nam je često govorio: "Deco, samo da znate, saznanja kasne". Šta to znači, apstraktan pojam? Mislio je na spoznaju, koja se hvata na dugom končiću. A da je ovo moj put saznala sam tek kad sam upisala Akademiju.

Kako ste se odlučili za glumačku profesiju?

- Tata me je naterao. U suštini je bio umetnička duša, pisao pesme. Pre ženidbe, s mojim stricem živeo je u Beogradu. U kući Nikole Pašića imali su stan u potkrovlju, a on je radio u ministarstvu železnica. Obojica braće pobegla su u partizane još kao dečaci. Otac je imao petnaest, stric trinaest godina kada su se našli na Sremskom frontu. Stric je tamo i ranjen, ostao je hrom. Oca su hteli da streljaju jer je uzjahao konja, trebalo je samo da ga čuva. Spasila ga je neka partizanka od smrtne kazne. Obojica su bili suviše mladi... Inače, prvo su otišli u ljotićevce. Našla ih je moja baba u Smederevskoj Palanci i izvukla, a oni posle pobegli u partizane. Inače, otac me je još u gimnaziji odveo u kruševačko pozorište da učim glumu. Tamo je bio čuveni profesor nemačkog Bora Mihajlović, čovek koji je "proizveo" Đuzu i mnoge glumce koji su došli iz Kruševca. Čika Bora me je primio i prva uloga bila je u jednoj dečjoj predstavi.

Upisali ste se 1971. u klasi profesora Predraga Bajčetića?

- U početku sam želela da studiram vajarstvo, nisam ni razmišljala o glumi. Ali, otac je rekao da ako neću da idem na Akademiju upisaće me na veterinu ili mašinstvo. Došla sam na Akademiju sa spremljenim monologom i recitacijom. Ušla u uži izbor. Moj prvi incident desio se već na početku: imala sam žuti mantil i narandžastu kosu, uvijenu spolja. Ulazim kod čuvene profesorke koja mi kaže da skinem mantil i - periku. Objasnim da nemam periku, ali mi ona i sledeća dva puta ponovo isto. Onda joj ja priđem, dignem kosu i kažem: "Što Vi vašu ne skinete!" I to je bilo to... Mislila sam da sam tu završila. Ipak, primljena sam. Profesorka je bila protiv, srećom presudilo je komisijsko ocenjivanje.

Jeste li s nekim na klasi bili posebno bliski?

- Sa svima sam ja bila dobro. Velika klasa: Tanja Bošković Gorica Popović, Ljilja Dragutinović, Tanja Cvetković, Jelica Sretenović, Zlata Numanagić, Azra Čengić, Branko Đurić, Miralem Zupčević. Nisam ja tip koji se vezuje za jednu osobu, svima sam bila drugarica. Taj događaj s početka me je pratio. Dobila sam osmicu na prvom ispitu. Potonula sam. Oči se pune suzama, a ja sebi kažem: "Nemoj da kapneš, nemoj da kapneš..." Posle pauze koja mi se činila kao večnost, profeor Bajčetić mi je rekao da je to komisijska ocena: on i drugi su mi dali desetku, a profesorka - peticu. "Perika sindrom"...

Važite za osobu bez dlake na jeziku, jeste li se kasnije susretali sa sličnim situacijama?

- Nisam vaspitana na lažima i prevarama. I nisam volela da me neko iskorišćava. Sve ću da dam, ali ako osetim da imaš zadnju nameru, ja se povlačim u neku drugu osobu. Postajem vrlo striktna i neću da ti ćutim. Nisam diplomata, ne bavim se računicom. U svakom filmu i predstavi trudila da do svojih krajnjih granica napravim najbolje što mogu - do one mere do koje sam došla. Uvek sam radila u korist priče, filma. Nikad nisam "proširivala" ulogu. Poznata sam po tome što sam ih skraćivala jer su beskorisne stvari nepotrebne. Ne služe ničemu. Kao pogrešan nameštaj u pogrešnim kućama. Bog te ili nagradi ili nagrdi. Samo je jedno slovo između... Nemam ja dugačak jezik, da ga imam gluposti bi tandrljala po televizijama svaki dan. Nemam ni oštar jezik. Nemam ni uvredljiv jezik, samo govorim istinu i ne volim prevare i račundžijske varijante.

Sećate li se prve profesionalne uloge na sceni?

- Bilo je to u Ateljeu 212, uskakala sam kod Mire Trailović kao alternacija Miri Peić u "Čudu u Šarganu". Šta je, uostalom, glumačka priča? Šta mi proizvodimo na sceni? Ja to zovem harakiri, napraviš rez i sve izlazi iz tebe. Svi organi su na "izvol`te". Celo tvoje biće barata sa najtananijim stvarima, rasporim se i izvadim sve: evo meni mene da se ogledam u sebi samoj. Tad glumac proizvodi toliko adrenalina, a to je hormon ubica koji se pojavljuje u najstresnijim situacijama. I ti se igraš sa ubicom svaki put kad staneš na scenu. Sledećeg meseca sedam puta moram da proizvedem neizmernu količinu adrenalina.

Kada ste se najdublje zasekli?

- Postoji jedna predstava koja me melje i dan-danas, posle 22 godine. To je "Hasanaginica" i uloga majke Hasanage. Sedim u ćošku, na ivici scene. I šta ja živim dok tu sedim? Imam nekoliko rečenica, monolog - dva. Sve izađe iz lonca u kome sam: ono što bez reči radim, jer kao majka imam prekogniciju šta će se desiti. Ona zna sve. "Hasanaginica" mi je najteža predstava po onome šta se dešava dok živim taj lik.

Publika to oseća?

- Publika sve razume. Ne možeš da ih lažeš, praviš nebulozne efekte i moderne instalacije. To ne dopire do čoveka. Šta znači pozorište? Dolaze i gimnazijalci da gledaju predstavu. Publika ulazi, a na sceni mladi askeri, goli do pojasa. U početku Madžgalj, Kapičić. Mi smo svi tu, čuješ iz sale "vidi ovoga, vidi onoga.." Sve čuješ. Onda počinje predstava i nastaje tišina. Muk. Igramo predstavu, a deca totalno izbezumljena - ridaju od plača. Vraćaju nas na poklon i onda shvatiš da si dobio publiku zauvek - jer nisu prevareni. Osetili su i ljubav, i tugu, i život, baš u vreme kad imaju velike snove. A ti si im možda prvi put potpuno pomerio neke emocije. Jagoš je mnogo voleo ovu predstavu.

Zašto vas je Jagoš zvao "gospođo Frojd, devojačko Jung"?

- Razumeli smo se bez reči. Potreba je svakog čoveka da gradi svoje stepenice u vertikalu. Ljudsko biće ima zadatak da sebe oboži, jer svi smo rođeni s Bogom u sebi. Da shvatimo ko smo i šta smo. Nikad s drugaricama ne pričam kakvu je haljinu kupila, gde sređuje nokte, kod kog ide frizera. Radije pitam "šta si kuvala", nego te isprazne ženske stvari. Ja sam komplikovana: i kritična i samokritična, i baksuz, ne ostajem dužna ni svom detetu, iako sam na nju ponosna. Hoću da budem bolja sebi, dok god to radim imam razloga da živim. Mora da postoji samopoštovanje i samoosvešćenje. Ma, šta znači biti žrtva? Pa žrtva si i kad staneš za šporet da kuvaš za celu familiju, ko te pita. Moraš da poštuješ i svoje pretke, sve po starini. Šta znači "ti si mator", "ti ne znaš ništa". Ko ne zna ništa?! U gramzivosti čovek misli naopako i sve hoće na brzinu. Ništa se na brzinu ne postaje: moraš da staviš kvasac da uzdigne testo, da ga izmesiš, da uzdigne ponovo, pa onda da ga staviš u rernu. Ne može brašno i voda da uđu u rernu i bude hleb. Ne možeš na brzinu da postaneš mnogo pametan, bogat, značajan. Potrudi se, prvo u sebi, da otvoriš neka vrata... Danas je samo materijalno počelo ljude da zanima. Moj otac je govorio: "U tuđega tatka pogolema patka!" Uspešan čovek ne zavidi, već daje sve od sebe da bi postao još bolji, u sebi samom.