JUBILEJ SRPSKOG BARBAROGENIJA: U Domu Jevrema Grujića 90. rođendan Milića od Mačve obeležavaju izložbom 60 njegovih slika (FOTO)
JOŠ kao gimnazijalac Milić od Mačve, izrekao je svoju "Slikarsku zakletvu" pred ogledalom: "Ja moram biti slikar! Biću slikar i od slikarstva ću samo živeti!" I tako je i bilo.
U čast jubileja ovog velikog srpskog slikara, rođenog kao Milić Stanković, pre 90 godina, u polju kukuruza u selu Belotić na području Mačve, od majke Desanke i oca Radovana, u Domu Jevrema Grujića otvorena je izložba "Nebeski Milić". Postavka, kako, za "Novosti", objašnjava Branka Conić, direktorka ovog muzeja i koautorka, uz Andreu Milojević, istoričarku umetnosti, obuhvata više od 60 dela i umetničkih instalacija, nastalih tokom prvih 30 godina stvaralaštva Milića od Mačve.
- Ova izložba je posvećena srpskom Barbarogeniju, Troludaku (kako je sam sebe prozvao), ukrotitelju vetrova, čuvaru duhova, graditelju kula i nebeskih vrtova, mačvanskom plemiću, slikaru mašte, pesniku boja, magičaru i poetskom fantastičaru, konstruktoru i vizionaru, koji u sebi krije razbarušenost Dalija i svestranost Leonarda - ističe Conićeva. - Posvećena je, ali i otvorena u ime žena - majki, supruga i ćerki koje su ga bodrile, podržavale, inspirisale i koje i danas nastavljaju da prenose njegova dela na naredne generacije, čuvanjem i izlaganjem njegove bogate umetničke zaostavštine.
Ushićenje i strahopoštovanje
TU DOMU Jevrema Grujića, gde će izložba moći da se pogleda četvrtkom i petkom od 15 do 20, odnosno subotom i nedeljom, između 11 i 16 časova, kažu da je njeno organizovanje propraćeno sa strahopoštovanjem, ushićenjem i mističnim nemirom duše.
Retrospektivu je otvorio naš ugledni istoričar i teoretičar likovne umetnosti Đorđe Kadijević, koji je bio prisan Milićev prijatelj, ali i venčani kum. Prema njegovom mišljenju, reč je o umetniku koji je bio specifičan fenomen jugoslovenskog slikarstva, jedan od retkih akademskih slikara koji je zadržao autentično, izvorno osećanje načina izražavanja svojih doživljaja, estetskog iskustva i lepote sveta.
- Gotovo ništa od onog najizraženijeg u njegovom slikarstvu, nije mogao naučiti na akademiji, imao je to urođeno, prirodno, zavičajno osećanje sveta koje je umeo da prenese na platno - objašnjava Kadijević, za "Novosti". - Voleo je da slika toliko da je svaki njegov dan u potpunosti bio - radni dan, od jutra do mraka.
Držao se svoje linije
BIO je slikar neiscrpne mašte, koja nije bila komponovana od nečeg "spolja" naučenog, već je izvirala iz njega - sasvim izvoran u inkarnaciji prizora vlastite imaginacije - naglašava Kadijević. - Transformisao je jedno usko umetničko i za umetnost vezano istorijsko, čovečansko osećanje u sebi, u ono što će izraziti kao slikar prirode, ljudi, religijskih tema, ili autobiografskih momenata. I po ovome se bitno razlikovao od svih iz svoje generacije: na njega nije uticao snažan impuls oduševljavanja modernom umetnošću. Dok su se drugi iz njegovog naraštaja takmičili šta će naučiti i preuzeti od Nemaca, Francuza ili Italijana, on se držao svoje "mačvanske" linije.
Bio je, kako ističe sagovorenik, slikar velikog talenta, mada donekle suženog kruga interesovanja na nivou opšteg obrazovanja i visoke kulture, zbog čega je za one koji nisu voleli njegovo delo ostao "seljački slikar", ipak:
- Milić je bio možda jedini autentični predstavnik ljudskog života onakvog kakav on jeste, raspet između stvarnosti i fantastike. Istančane, virtuozne tehnike, sa mnogo smisla za detalj i vrlo bogatim figuralnim prikazima, nikada zbrkanim ni konfuznim, već uvek razgovetnim i upečatljivim - uvek se setim fantastičnog prikaza njegovog mačvanskog sela Belotića, u trenutku kada se na drumu susreću svadbena i pogrebna povorka, tog izvanrednog simbola univerzalne vrednosti koji aludira na ljudsku sudbinu, a svaka tako počinje i tako se završava.
Prema Kadijevićevim rečima, Milić je slikao sa velike blizine, zbog čega njegove slike najsnažnije deluju sa udaljenosti od metar do dva. Zbog popularnosti, pre svega u svetu ali i kod nas, bio je u prilici da se od svog slikarstva bukvalno obogati. Gradio je kuće, vile, zamak u Mačvi...
- U izvesnom smislu, Milić je bio "najnarodniji" slikar u nas posle Drugog svetskog rata, ali na njemu se pokazala i naša sklonost zaboravu. Vrlo brzo posle smrti popularnost mu je opala, a danas jedva da ga iko i pominje, pa i ovu retrospektivu organizuje porodica, a ne neka zvanična institucija. Ali, to se ne dešava samo kod nas, i jedan Vermer pao je u zaborav na cela tri veka. U sredini osuđenoj na amneziju, "sada i ovde" ima vrlo malo mesta za Milića od Mačve. No to je privremeno, jer će doći na svoje mesto - on ostaje stabilan, integralni deo jugoslovenske kulture i umetnosti i ima zagarantovano mesto u istoriji ne samo naše, već i šire evropske umetnosti - zaključuje Đorđe Kadijević.