VELIKIM PEROM UVEK NA STRANI MALIH LJUDI: Prošao je čitav vek od rođenja Antonija Isakovića
MEĐU onim malobrojnim piscima i intelektualcima u Srbiji koji su kritički govorili i pisali, koji su pripalili prve istine o partizanskoj borbi, revoluciji i jugoslovenskoj stvarnosti, pišući o tabu temama i titoizmu, časno i predvodničko mesto pripada Antoniju Isakoviću. On je pisac antologijskih pripovedaka u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka. Ali se nad tim izvanrednim piscem nadnosi senka zaborava i pomodnog potcenjivanja.
Privatna arhiva
Ovako je Dobrica Ćosić besedio o svom dugogodišnjem prijatelju i kumu, rasnom pripovedaču i romansijeru, revolucionaru i komunisti, disidentu i otpadniku koji je rođen na današnji dan pre 100 godina. Bio je 12 godina potpredsednik SANU, direktor NIN i "Prosvete" u vreme velikog uspona ove izdavačke kuće, smatra se jednim od autora kontroverznog Memoranduma Akademije. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, među kojima su Zmajeva, Andrićeva, NIN, "Meša Selimović", "Svetozar Ćorović", a ostao je i upamćen kao jugoslovenski pisac čija su dela najviše ekranizovana. Bio je zagovornik ideologije SPS, ali je tu partiju napustio i sa 45 članova SANU potpisao peticiju kojom se tražila ostavka Slobodana Miloševića. Preminuo je gde je i rođen, u Beogradu, 2002, a po sopstvenoj želji sahranjen je u selu Babe kod Sopota, gde je imao malu kuću i tamo često pisao. Na zgradi u kojoj je živeo na Studentskom trgu, u akciji "Večernjih novosti" - "Vratimo dug piscima", 2010. postavljena je spomen-ploča, kraj koje su i obeležja njegovih komšija Slobodana Selenića i Miće Popovića. Tanasije Mladenović, Dobrica Ćosić i Antonije Isaković / Arhiva
Ponikao u bogatoj porodici, kao sin uglednog sudije i advokata, već u ondašnjem petom razredu gimnazije postao je komunista, a tri godine kasnije stupio je u partizane i bio najmlađi borac Prve proleterske, prošavši krvave borbe na Sutjesci, Neretvi, Igmanu. Kada je napunio 25 godina, shvatio je, kako je kasnije govorio, da ništa nije uradio i napisao je prvu pripovetku "Kašika". Kada ju je pročitala njegova sestra, iznenađeno je uzviknula: "Lule, pa ti si pisac!" Sećajući se podstreka za ovu priču, koja je već decenijama nezaobilazna u školama, Isaković je rekao:
- Mene su užasno ljutili plakati odmah posle rata na kojima su partizani kao iz stripova, jaki, mišićavi. To je bila lažna slika rata. Pošao sam s druge strane, od običnog borca, malog, neuglednog. Na njemu je sve bilo preveliko, smaknuto... Suprotno sam uradio od onih plakata i spomenika dizanih u ono vreme u čast partizanske borbe. Davičo i Dobrica kao kumovi na venčanju Antonija Isakovića / Arhiva "Novosti" i "Borbe"
Ubrzo je usledila i prva zbirka pripovedaka "Velika deca" (1953), a zatim i knjige "Paprat i vatra", "Prazni bregovi", "Tren 1", "Tren 2", "Obraz", "Mirni zločin", "Gospodar i sluge", "Nestajanje". Prvu knjigu "Trenovi raskršća", u kojoj je rasvetljena Isakovićeva pripovedačka umetnost, napisala je Violeta P. Jovanović, koja, uz napomenu kako veliki pisac nikada nije propuštao priliku da istakne Vuka kao dragocenog učitelja, a jezik narodnih pesama kao polazište u građenju vlastitog za naš list, kaže:
- U Isakovićevom književnom svetu ispunjenom pričama o ljudima i događajima u vanrednim i graničnim situacijama, njihovim mehanizmima odbrane i opstanka, prepoznajemo elemente stvarnosti koja nas okružuje, dileme svoga vremena. U neprekidnom bdenju nad lepotom svojih priča, ali i nad sudbinom svoga naroda, ostavio je delo koje može da pomogne da se lakše nađemo i snađemo. Samo je pitanje da li umemo da čitamo znake i pouke Isakovićevog književnog zaveštanja. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković i Borislav Mihajlović Mihiz
Mešo, čitaj dalje!
- U početku ne slušam, žmurim, Mešine me rečenice polako sustižu, obmotavaju celog. Vrelina po obrazima, u grudima. Meša stoji uspravan kao spomenik, kao Bog. Njegov bariton ispunjava svaki kut u sali, teku reči, rečenice, razvaljuju nam rebra, slepoočnice, bez posekotine smo krvavi. Vulkan iskuljao, ogromna je lava, zida planinu, ispred nas rađa se "Derviš i smrt"! Šapućem: "Ne prekidaj, Mešo, čitaj dalje!"
Već od samog pojavljivanja na javnoj sceni pratilo ga je budno oko književne javnosti, pa nije bilo značajnijeg književnog kritičara i esejiste koji se nije oglašavao povodom njegovih dela. Tako je još Sveta Lukić u znamenitoj "Savremenoj jugoslovenskoj literaturi 1945-1965" Isakovića stavio u red pisaca koji su stvorili "prva naša istinski moderna umetnička dela", zajedno sa Davičom, Desnicom i Ćosićem. U "Posleratnoj srpskoj književnosti 1945-1970" Predrag Palavestra je naglasio da je ovaj pisac prvi primenio tehnička rešenja modernih pripovedača, a sličnu ocenu dao je i Jovan Deretić u "Istoriji srpske književnosti" (2000), vrednujući ga kao najznačajnijeg novatora u posleratnoj pripoveci.
Borislav Mihailović Mihiz lucidno je prepoznao neke od najznačajnijih odlika prve Isakovićeve zbirke, što su kasnije generacije kritičara preuzimale i citirale. O Isakovićevim delima pisali su i Petar Džadžić, Dragan Jeremić, Ljubiša Jeremić, Miroslav Egerić, kao i pisci prvoga reda Milorad Pavić, Ivan V. Lalić, Vidosav Stevanović.
- Antonije Isaković je, i kao čovek i kao pisac, čedo svog vremena, vremena u kome je, na društvenoj sceni, najpre bilo velikih ideala, a onda i razočaranja u te ideale, jednako kao što je u književnosti bilo velikih pregnuća, oličenih u nastojanju da se sam književni izraz promeni, odmakne od obrazaca iz književne prošlosti - kaže za naš list dr Radivoje Mikić. - Otuda i ne može biti čudno to što je pripadnik partizanskog pokreta koji je učestvovao u nizu važnih događaja, a posle rata obavljao visoke dužnosti, relativno rano, oko 1966. godine, prešao put, rečeno naslovima romana Dobrice Ćosića, od vernika preko grešnika do otpadnika i, na kraju, izgnanika iz jednog ideološkog carstva koje se bližilo svom padu i porazu.
Mihajlo Pantić: Pripovedač tragičnih sudbina
IAKO je u osnovi bio sledbenik tradicije realističkog pripovedanja, Antonije Isaković je pre svega svojim pričama izvršio snažan uticaj na preobražaj srpske književnosti u godinama posle Drugog svetskog rata, mahom na način novog, netipičnog pristupa tada dominirajućim temama revolucije i novonametnute ideologije - kaže za "Novosti" dr Mihajlo Pantić. - Da pobednici pišu istoriju, to je opšte mesto. Ali, šta se dogodi kada sami pobednici, u jednom trenutku osvešćeni saznanjem da je sve "za vremena", postanu razočarani svojom pobedom, o tome se može čitati u knjigama Antonija Isakovića. Pre skoro četrdeset godina, kada sam ga upoznao u redakciji "Književnih novina", a gde se tada okupljao spisateljski svet, rekao nam je: "Mi bismo bili bolji pisci da nije politike".
Mada je u Velikom ratu pripadao pobedničkoj strani, Isaković nije apsolutizovao tu pobedu, dodaje Pantić. Naprotiv, svedočio je, bez razlike, o svim ljudima koji su prošli veliku kalvariju sasvim nepristrasno, na sebi svojstven, umetnički sugestivan način. I nije bio pripovedač rata, kako se prečesto čuje, nego pripovedač male, ali nipošto "obične", već po pravilu tragične ljudske sudbine. Jedine i vredne.
Kada je 1982. godine, posle mnogo neprijatnih peripetija, nekoliko recenzija, traženih tumačenja i sumnji, ipak, objavljen roman "Tren 2: kazivanja Čeperku", došlo je do velikih komešanja, ne samo u književnom svetu, već i u, kako se tada govorilo, društveno-političkim krugovima. Razlozi su bili što je u ovom delu Isaković uveo tada još tabuiranu temu Golog otoka. Prisećajući se tog vremena, kada je bio direktor Doma kulture Studentski grad, gde je održana promocija romana, Mikić kaže:
- Dan-dva posle toga, počela je bura. Stizali su, kao u poverenju, glasovi da smo ovoga puta zaista preterali, da smo počeli da okupljamo golootočane. Na prikrivenu inicijativu GK Saveza komunista, zakazan je sastanak svih, tako se tada govorilo, društveno-političkih organizacija Novog Beograda. Pozvani smo na taj sastanak i stavljeno nam je na znanje da će se utvrđivati naša odgovornost. Sastanku je, radi kamuflaže, predsedavao vodeći čovek takozvanog SSRN Novog Beograda. Iz iskustva sam znao da je najvažnije izdržati prvi udar, izbeći preki sud. Funkcioner Gradskog komiteta koji je sve organizovao mi se javio uoči sastanka da mi "prijateljski" sugeriše da prihvatim ono što bude zaključak sastanka. I tako mi olakšao posao. Posle nepotrebno detaljnog upoznavanja svih prisutnih sa našom programskom aktivnošću, izvinio sam se i rekao da moram na sastanak baš kod tog funkcionera Gradskog komiteta. Svi su bili zbunjeni, sastanak je propao, mi smo preživeli. Antonije Isaković i njegov roman su mi pomogli da naučim ponešto o tehnologiji političkog života.
Tako je govorio Lule:
o Zaista sam verovao u utopiju da čovek može da stvori besklasno i pravedno društvo. Oni koji sada pogrdno i pljuvački govore o ondašnjim komunistima, istorijske su budale. Oni ne znaju šta znači biti oslobodilac. Sve to poistovećuju sa titoizmom, što je neprimereno. Oni, takođe, ne znaju šta je zanos utopije i ja ih žalim zbog toga.
o Vlast je najsebičnija strast, dolazi se sa njome do neprikosnovene moći, a u krhkom, prolaznom čoveku izaziva osećaj vekovitog trajanja. Zato gospodaru dižu spomenik, zadužbine. Kad se stigne do neprikosnovene vlasti, ona se ne ispušta iz ruku. Zadovoljstvo koje ona pričinjava, književnost ispituje, kao i filozofija. I druge nauke pokušavaju da otklone, odšrafe, virnu u organizam vlasti. U romanu "Gospodar i sluge" to sam i ja učinio.
o U ovom veku, mnoge ratove i golgote prošao je srpski narod. Cedile su nas dugoveke okupacije. Zbunjeni, istrošeni, nikako da se sagledamo, jednako nesposobni da napravimo nacionalni program koji države oko nas odavno imaju. Neko se pita šta će nam program, drugi ga zabranjuju, a mi smo najčešće zablenuti skrštenih ruku. Prava reč: Kukavice smo za strategiju.
o Bio sam u politici. Bio sam, što se kaže, žestoko u politici. Ali sam se žestoko odvajao od politike. Nekako sam shvatao da je u biti i suštini politike vlast. Vlast! Ona je antidemokratska. Ona hoće da uništi sve. I nosio sam u sebi jedno očajanje i jednu mržnju. Mislio sam da ću je savladati, da ću tu krušku i jabuku vlasti rastvoriti. Učiniti je humanijom.
o Greši svako ko kaže da je u proteklih 50 godina afirmisano samo ono što nije valjalo, a suzbijano sve što je valjalo. Sećam se posle rata obnove i izgradnje zemlje. Potencijali su se razvijali, ali su i podsticane neke prave vrednosti. Dobili smo mnogo intelektualaca, ljudi sa diplomom i strukom. Socijalizam je, međutim, mogao da napreduje do određenog stupnja, ali je posle ušao u krizu i sistem se sam od sebe raspao. Globus ima sada dva iskustva: kapitalizam i socijalizam. Vreme je da nastane i treće koje će u sebi pomešati oba ova iskustva.
o Pišem sa ljubavlju i poštovanjem prema svojim junacima. Hoću u njima da vidim čoveka. Borim se za vaskrsnuće klošara. Ja sam voleo račanske klošare. Za pisca je najvažnije da ume da iznese stvarnost. Sve moje priče su fikcija, a moji račani kada ih čitaju kažu: "Bogami, jeste bilo baš tako".
Ističući da Isaković spada u red pisaca koji su posle Drugog svetskog rata nastojali da tradiciju realizma udruže sa modernim tokovima u razvoju srpske i evropske proze, dr Branko Vraneš za "Novosti" kaže:
- Danas, sto godina nakon Isakovićevog rođenja, možemo i moramo sagledati celinu piščevog bogatog književnog i društvenog života. Iako se u savremenom trenutku njegovo delovanje neretko umanjuje i nedovoljno primećuje, Isaković je na bitan način obeležio čitavu drugu polovinu 20. i sam početak 21. veka. Bez obzira na raznovrsnost pristupa i zaključaka, u jednome se tumači i pisci slažu: Isakovićevo lirski intonirano, brižljivo ispripovedano i moderno delo predstavlja potresno svedočanstvo o teškim ratnim, a ponekad i podjednako teškim mirnodopskim okolnostima, koje su za pisca postale simbol sveopšte borbe za pravo čoveka da bude čovek.