ŽARKA JE SAVEST PROGONILA DO SMRTI! Ekskluzivno za "Novosti" - advokat Žarka Lauševića: Svaki 31. jul mu je bio dan najveće patnje
POSLEDNjI put čuo sam se sa Žarkom Lauševićem pre petnaestak dana. Bilo mu je veoma važno da bude siguran da je rešio neke imovinske i porodične stvari. Borio se, iščekivao, verovao da će sve biti dobro, ali je hteo da sve što pre pravno sredi. U maju sam poslednji put bio kod njega. Hteo je da reguliše porodičnu imovinu u selu Tepca ispod Durmitora. Žarko je tvrdio da je vojvoda Živojin Mišić, koga je glumio, iz sela u kom je kuća i veliko imanje Lauševića. Nisam mu verovao, sve dok mi nije poslao odlomak iz Mišićeve autobiografije u kojoj piše da je iz sela Tepca. Uspeli smo da uknjižimo tu imovinu na njegovo ime. Učinio je to zbog svoje porodice. Mnogo je voleo svoju sestru, suprugu, decu. Neke stvari jeste predodredio pre smrti.
Foto: Privatna arhiva
Ovako za "Novosti" govori advokat Vladan Bojić, dugogodišnji prijatelj i advokat glumca Žarka Lauševića koji je preminuo pre dva dana. Igrom slučaja, Bojić se prekjuče, kada je Žarko umro, slučajno, kako kaže, zadesio u Beogradu.
- Sve vreme sam bio u kontaktu sa njegovom sestrom i lekarima. Znao sam da su male šanse da će se izvući. Ali prekjuče me je izbezumila ta opora, gorka stvarnost - govori Bojić za "Novosti". - Žarko mi je zamenio jedinog brata kojeg sam imao. Srđan je umro u Moskvi na današnji dan, 16. novembra. U dva dana novembra izgubio sam oba brata, i Srđana i Žarka.
Bojić kaže da mu je lako da razdvoji Žarka kao klijenta od izuzetno bliskog, nestvarnog, iskrenog, odanog, brižnog, čudesnog prijatelja:
- Njegov put je bio zasut hrpom trnja po kome je junački hodao, liticama uz koje se peo, uz bleske njegove slave. Žarko je bio čovek dara. Nije on bio samo vrstan glumac, već i izvanredan slikar, šahista, imitator. Dobar čovek. Pun savesti. Čovek koga je savest vodila i pratila oko najsitnijeg detalja koji bi drugi ljudi smatrali nevažnim. Njemu je to mnogo značilo.
Poslednji put kada je posetio prijatelja, Žarko mu je rekao: "Razočaran sam u medicinu." To je Bojića podsetilo na 2007. godinu kada mu je sa istim uverenjem izgovorio: "Razočaran sam pravom."
- Zaključili smo tada da i jedna i druga oblast, i pravo i medicina, treba da pomognu čoveku - priča Bojić. - Njemu očigledno nijedna od njih nije bila privržena. Bio je, po mom mišljenju, opravdano razočaran. Pokušavao je Žarko raznim alternativnim metodama da pomogne svom zdravlju. Bio je jako srećan što mu nije opala kosa. Na poslednjem pojavljivanju na sceni delovao je ponosno, iako je bio svestan da stvari ne idu kako treba. Poslao mi je sliku i pitanje "Kako ti se činim?" Odgovorio sam mu: "Činiš mi se kao što si mi se uvek činio. Pravi!" Posle smo, do pre neki dan, komunicirali porukama.
Bojić je 2007. preuzeo Lauševićev slučaj dvostrukog ubistva, sve do pomilovanja. Kasnije je posećivao Žarka u Njujorku...
- Naše prijateljstvo se nastavilo - govori nam. - Viđali smo se svaki put kad je dolazio kod sestre u Crnu Goru. Nije voleo Podgoricu. Ne samo zbog slučaja koji se desio 31. jula 1993. Nije je voleo još od gimnazijskih dana.
Preinačenje presude Lauševiću je, po Bojićevom mišljenju, urađeno inatno i zlonamerno.
- Prema Žarku je napravljena velika pravna agonija. Prvostepena presuda, koja je bila izrečena dva puta, trebalo je da ostane. To što je preinačena na 13 godina pod istom pravnom kvalifikacijom, to je nezabeleženo u pravu i odudara od svake sudske prakse. Sve to je Žarko platio zdravljem.
Potresla pravosuđe Crne Gore
BOJIĆ je sarađivao sa Lauševićem i kad je Kompanija "Novosti" objavila knjigu "Godina prođe, dan nikad".
- Knjiga je bukvalno potresla pravosuđe Crne Gore. To mi je rekao tadašnji predsednik Višeg suda u Podgorici. U toj knjizi Žarko je bio iskren, istinit i tačan.
Naš sagovornik kaže da Laušević nikada sebi nije mogao da oprosti dvostruko ubistvo:
- Svako ko drugačije kaže, ne govori istinu. Njega je savest progonila. Njemu je svaki 31. juli bio poseban dan. Dan njegove najveće patnje. Igrom slučaja bio sam kod njega u Njujorku 2013. u to vreme. On je bio sasvim drugi čovek tog dana. On je strepeo čekajući taj dan svake godine.
Bojić podseća da je Laušević kobnog 31. jula imao 33 godine.
- Ljudi govore da je bio na vrhuncu slave, a zaboravljaju da je bio mlad. Desilo se to što se desilo. Posle prekida predstave "Sveti Sava" počeo je da nosi prokleti pištolj. Ljudi koji su upućeni u predmet znaju da ga je potegao u nužnoj odbrani. Sve što se kasnije dešavalo je bila neka osveta Žarku, ali ne znam koga. Vlast Crne Gore je tada bila u katastrofalnom stanju. Kružio je akt predsednika Vrhovnog suda Ratka Vukotića, koji je zabranio da idu spisi predmeta za Beograd. Taj spis postoji i nije tajna. Jednostavno su osujetili da se potvrdi presuda na četiri godine, koja je dva puta izrečena.
Brinuli o njemu
- BEZ obzira na nemoć medicine, Žarko je do poslednjeg dana imao izuzetan tretman u bolnici - kaže Bojić. - Govorio mi je da ni u Beču, Njujorku, Londonu ne bi bolje brinuli o njemu i da nema šta da prigovori bilo kome. Lekari i medicinsko osoblje su brinuli o njemu do poslednjeg momenta.
Bojić ističe da je Lauševićevo pomilovanje bilo pravičan čin:
- To mogu reći pred celim svetom. Da ima tri sveta, isto bih rekao. Kada je izašao iz zatvora, zbog krvne osvete morao je da skloni svoju decu, a onda je i on otišao za njima u Ameriku. Tamo se suočio sa drugim mukama. Radio je kao fizički radnik, moler. Bio je savestan čovek koji je sa svojom mukom živeo. Drhtao je nad onim šta će izgovoriti, čuti, videti... Nesreća i ti mladići koji su tragično nastradali pratili su ga do zadnjeg dana. Bio je neverovatno iskren čovek. Od njega sam naučio igru istine.