"PJER" JE KONKURS SA KARAKTEROM: Jugoslav Vlahović, legendarni karikaturista, ovogodišnji dobitnik nagrade Večernjih novosti
CRTAČ - ilustrator i karikaturista (i to prvi diplomirani, takoreći!), slikar, fotograf, večiti hipik i pacifista po opredeljenju, bivši muzičar u bendu "Porodična manufaktura crnog hleba" - sve to je Jugoslav Vlahović, profesor FPU u penziji, koji se u svom "Ninu" ipak nikad nije penzionisao već i dalje redovno "crta crne mačke na Postekologiji Dragana Jovanovića" i sve što zatreba.
Vlahović, koji je sam (ili poslednjih godina sa sinom i kolegom Jakšom) osmislio i nacrtao korice svih albuma "Riblje čorbe" i naslovnice Borinih knjiga, i po trajnosti te saradnje sa našim rokenrol gogantom bi mogao da uđe u konkurenciju za "Ginisa". Ipak, on ne juri rekorde, pa ni sa "Pjerovima", kojih je na konkursu "Novosti" za novinsku karikaturu upravo prikupio pet - kolekciji od dva zlatna, jednog srebrnog i jednog bronzanog "Pjera" upravo se pridružilo i treće zlato.
- Tošo Borković ima valjda pet zlatnih, njega jurim. Sebe sam prozvao "Juga Alkaraz koji juri Tošu Đokovića", a ta se borba može nazvati i "Juga Alkaraz Vs Tošo Đoković", u skladu sa naslovom moje pobedničke karikature "Kola Vs Kvas" - kaže u šali Jugoslav. - Jednog dana bih možda mogao da ga stignem pa i prestignem pa da ja postanem najbolji svih vremena. Inače, uglavnom i ne brojim nagrade, po tome je bio čuven Aleksandar Klas koji je kad je prešao stotku to objavio, mahao sa tim, ušao i u jugoslovensko izdanje "Ginisove knjige rekorda". Tako se desilo da sam, kada sam otišao po gran-pri nekog konkursa u tek odskora nezavisnoj Ukrajini, doživeo da čujem kako se njihov karikaturista Kosobukin hvali da je "prestigao Klasa" po broju nagrada.
Crtanje je uživanje
- SVAKOG dana nacrtam bar ponešto, zaista uživam u tome, to me raduje, i - iako mi to jeste i zanimanje, smatram ga poslom tek manjim delom. Tokom karantina sam naslikao i desetak slika na platnu, i uopšte, suočavam se sa novim problemom - ideja i zamisli imam previše, ne stižem sve da realizujem.
o Nagrade vam možda ne znače toliko, ali "Pjer" kao konkurs koji brani karikaturu vam sigurno znači?
- "Pjer" mi jeste važan, raduje me što redovno izlazi taj sjajan katalog koji je uvek mala enciklopedija karikature, sa odličnim uvodnicima. Prvog zlatnog "Pjera" dobio sam još 1977. za prikaz klesara koji kleše samog sebe, koji živi i dalje, pogotovo zbog toga što sam ga podigao na nivo grafike, i kao takav je postao deo stalne postavke MPU. Na sve strane drugi mediji preuzimaju jezik karikature, imitiraju ga i u novim tehnologijama, u kretivnoj industriji tj. reklamama, fotografiji i umetnosti, a "karikaturom" se nazivaju i neki bezlični digitalni crteži. Istovremeno, "Pjer" ostaje konkurs sa karakterom koji podržava pre svega ideju ali i ruku, crtež. Mesto karikature, ono mesto na kome ona najviše vredi i sa kog najsnažnije odjekuje, jesu i dalje novine, i iako karikaturu možemo videti i u onlajn medijima, tužno je što se štampa potiskuje i gasi.
o Iako je vaši profesori nisu toliko cenili, još kao student se počeli sa crtanjem karikatura i (u novinama) bili proglašeni prvim diplomcem u toj oblasti?
- Na studijama grafike nisu podržavali karikaturu, više su insistirali na likovnim elementima nego na idejnosti, s pravom verovatno. Ipak, nisu nas sprečavali te je i moj diplomski rad bio - knjiga karikatura, zbog čega sam u novinama proglašen "prvim diplomiranim karikaturistom". To je ponukalo Slobodana Ivkova, danas cenjenog teoretičara stripa, koji je i sam karikaturista, da dođe u Beograd i na FPU zatraži da se upiše na (nepostojeći) smer - karikatura.
o Koliko ste radova poslali ove godine, na svoj ko zna koji "Pjer" po redu?
Poslao sam tri i kasnije, što gotovo nikad ne radim, dodao dva portreta. Jedan je portret Matije Bećkovića, koji se davno oduševljavao mojim crtežom (koji danas poseduje) na kome je stara kapela na vrh Lovćena prikazana kao bočica mastila iz koje se izvija lik Matije, koji je govorio da "nema pisca u Srbiji koji nije proistekao iz te bočice koju je Jugoslav nacrtao". Na drugoj sam prikazao Nikolu Jokića, na konju, kako zakucava. Jokić je, kao i Đoković, ogromna inspiracija za sve nas ovde, pa i za karikaturiste, neverovatno je da ih je naša zemlja iznedrila i da trijumfuju istovremeno, to je velika retkost koju valja zabeležiti na razne načine.
o Šta poručujete pobedničkom karikaturom, na kojoj se "Koka-kola" na neki način "sukobljava" sa "Kvasom"?
- Kao stari hipik koji je uvek živeo sa parolom "Vodimo ljubav a ne rat", prikazao sam sukob dva ratna kamiona na kojima su, umesto raketa, flaše "Koka-kole" odnosno "Kvasa", koji inače i sam pijem. I ovaj rat ili ratovi će se, kao i svi, završiti, ali će ostati oba ta pića, ljudi će ih piti i za stotinu godina, pa će tako i tada razumevati tu karikaturu. Zbog toga je važna univerzalnost crteža, ali je podjednako tačan i zapis Bate Ljubičića na jednoj mojoj knjizi koji kaže "Sve bi bilo prah i ništa, da nije na neobičan način zabeleženo". Mnogo puta sam govorio o tome kako smo se mi iz istočnih zemalja "izoštrili" u metaforama i zaobilaznim prikazima stvarnosti, zbog čega su naši karikaturisti sjajno prolazili na Zapadu.
S "Čorbom" zauvek
- SA 25 ili 26 albuma, svim zvaničnim LP albumima "Riblje čorbe", nekoliko singlova, naslovnicama Borinih knjiga, a sve sam to uradio, verovatno jesam, bez brojanja i jurenja, ipak ujurio još jedan rekord. Peca Popović ustvrdio je da je to najdugovečnija takva saradnja u svetu rokenrola, ali naglašavam da to godinama već radim sa sinom Jakšom. Na poslednji album npr. ide Jakšin crtež, dok moje rešenje ide na singl.
o Svoj pacifizam potvrđujete radeći na ma koju temu, a jedan od najuspešnijih vaših ciklusa je upravo onaj naslovljen Flower Power?
- To jeste svakako moja najusperšnija knjiga sa više od stotinu karikatura, a na gotovo polovini oružje je prikazano kao cveće, a izložba je gostovala posvuda, nedavno u Čajetini i Zvorniku. U poslednje vreme uhvatim se za neku temu dok je sasvim ne iscedim, sa svih strana, uzmem iz nje maksimum i napravim ceo veliki ciklus, kolekciju radova. tako sam u međuvremenu napravio tematske cikluse o vinu, drvetu, pa pozorišne karikature koje su se nakupile iz LUDUS-a i posle Narodnog pozorišta, trenutno su još izložene u foajeu Ateljea 212 a plan je da nastave da obilaze pozorišna zdanja.
o U Ateljeu 212 igrala se i legendarna "Kosa" u kojoj ste nastupali - nagi, što vam je davno spočitao i jedan "tašna-mašna" nadređeni iz "Nina"?
- Da, jedan je baš bio rešen da me malo izazove pa je krenuo da me proziva rečima "Čuo sam da se ovaj Vlahović skidao go", na šta sam se ja brzo snašao i rekao "Jesam, karikaturista mora da pokaže da ima mu*a!".
o Ta duhovitost i brza misao su važne, jer prvi je impuls svakog karikaturiste da nasmeje, a tek onda i da zamisli, zapita...
- Smeh je lek! Tvrdio je to još nemački lekar Paracelzus u 16. veku, potvrđivao je isto i Kant i mnogi drugi ljudi. Na početku knjige "Crtam, dakle postojim" o filozofiji kroz karikaturu, stoji citat velikog Stivena Hokinga "Volim fiziku ali karikaturu obožavam", što pokazuje da je smeh bio lek i za njega. Dakle, smeh je neophodan ljudima uvek a najpre u teškim vremenima, pogotovo posle svega što smo doživeli na globalnom nivou, posle korone i onih zatvaranja... I zbog svega toha je važno negovati ga, smeh, karikaturu pa i ove ovakve konkurse.