NAŠ STVARNI IDENTITET SE JEFTINO GUBI: Nenad Jezdić, za "Novosti", o nagradi "Zoran Radmilović", srpskom mentalitetu

- Ovo je za mene veličanstven trenutak. Uvek mi je važno da u ovakvim prigodama sa mirom i razumevanjem podnesem ushićenje, pomalo ispovedam i moju gordost - kaže Nenad Jezdić na početku razgovora. - Važno je biti na zemlji. Kada je čovek na zemlji? Znam da je tu samo kada je iskren sa drugima i trenutkom koji proživljava sa samim sobom. Ja, zapravo, ne znam gde se krije tajna. Koji je to put što te navodi da u mnoštvu izobilja i glumačke veštine, uzora i glumačkih autoriteta, duboko veruješ da je Zoranovo delo, mašta i umeće nešto na šta se treba u životu nasloniti. Posle tri decenije na pozorišnoj sceni za mene je veoma važno da verujem da je to jedna od prolaznih i usputnih stanica, možda ka onome što me tek čeka. Hvala svima, i Zoranu Radmiloviću, jer me je nekim čudnim, nama možda nepoznatim putevima, učinio da sam dostojan njegovog imena.

Na koincidenciju da je oba "Radmilovića" zaradio bravuroznim tumačenjima Popovićevog dramskog rukopisa kojeg, nažalost, danas retki reditelji (još ređe sa uspehom) postavljaju na scenu, popularni glumac kaže:

- Neki kažu da Aca Popović pati od logoreje i konfuzije. Biće da je naš mentalitet takav. Da ga zato, zapravo, kolektivno potiskujemo ne želeći, ili ne razumevajući, Acu Popovića na našim scenama. "Popovićevski" teatar je sasvim sigurno moguć u rukama reditelja kakav jeste Egon Savin. Svrstavam ga među "pisce-hirurge", tumače naše prirode i naravi - od Sterije, preko Nušića, do Dušana Kovačevića. Već dugo zaslužuju samo svoju pozornicu. I svi su oni u svojim delima produžili onu Njegoševu misao: "Sve se čovjek bruka za čovjekom, gleda majmun sebe u zrcalu..."

Među mnogobrojnim ulogama u pozorištu, filmu i na televiziji, jedna ga posebno čini ponosnim. Izvodeći monodramu "Knjiga o Milutinu" Danka Popovića (opet u režiji Egona Savina), vratio je (ne samo) na pozornicu srpskog seljaka, onu "kuku i motiku" sviklu na ratove i nevolje, čija slika polako bledi iz sećanja baš kao i šajkača kao simbol našeg naroda na čestitoj seljačkoj glavi...

- Milutin je zagovornik istine, istina je njegova jedina vera i poznanje. U Egonovom tumačenju "Knjiga o Milutinu" je istinska antiratna drama. Naše jednovekovno samoobmanjivanje i laž o tome da se heroj i junak svoje otadžbine, svog naroda, postaje tako lako, prostom žrtvom, doživela je fijasko - posle ove predstave i njenog trajanja. Nestaje, shvatio sam to promišljajući o Milutinu i u njegovo ime, politika zaborava kojoj smo prepušteni sopstvenom površnošću ili nečijim politikanstvom. Kultura sećanja, danas i oduvek, neophodna je našem narodu i našem trajanju: vodilja koja je nedostajala kao uzor i obrazac u svim iskušenjima i padovima naše istorije - ističe Jezdić.

U toku predstave, kako kaže, vaskrsava plemenita prostodušnost, čast, poštenje, mudrost, istinska hrabrost, čojstvo i sve vrline koje generacije posle solunaca bojažljivo i sa setom samo spominju, uz žal što ih više nema.

- Osećam i jednu dozu kolektivnog stida i poniženja što nam je toliko dugo trebalo da se Milutin oglasi iz pozorišnog mraka i mraka našeg autošovinizma... Pobožna tišina i neverica, suze u publici kada se izgovore imena, sudbine, brojnost srpske žrtve. Sve mi to ukazuje da publika, a i ja kao tumač te i takve sudbine, zapravo zajedno prolazimo kroz određenu katarzu i želju za sticanjem stvarnog identiteta koji nam pripada i koji se tako jeftino izgubio u našem novijem trajanju. Milutin u svakom trenutku svog vojevanja (ratnog, životnog i duhovnog) ispred sebe, iza sebe i pored sebe, ima i gleda u čoveka. I ne veruje da je čovek čoveku dušmanin. Milutin i njegovo žitije u mojoj, a i u rediteljskoj koncepciji je jednostavno, da ponovim zbog skepse i kontroverze - antiratna drama. Iskreno mi je žao što se tako teško dolazi do karata u Zvezdara teatru. I pozorište i ja izgaramo da obezbedimo termine za njeno izvođenje.