PISAC FILIP GRBIĆ, POVODOM SVOG TREĆEG ROMANA, "KANON POTIŠTENOG UMA": Prodavci duhovne bižuterije

Reč je o umeću da spoji i uskladi ono naizgled nespojivo i neuskladivo, da nam kroz intrigantnu, uvek savremenu i "modernu" priču ponudi najdublje filozofske uvide i spoznaje o čoveku i svetu. Počev od "filozofsko-muzičkog" (jer reč je i o jednom i o drugom) naslova, u "Kanonu potištenog uma" pisac, kroz pripovedanje o troje junaka, virtuozno komponuje sliku današnjeg (post?)pandemijskog i (pred?)apokaliptičnog trenutka. Premda sam autor uspeva u naoko sumanutom pokušaju da se dramatična i histerična kakofonija tog trenutka "upakuje" u harmoniju umetničkog dela, istovremeno mu polazi za rukom i da potcrta temeljnu neusaglašenost današnjice i "prostakluka epohe" sa visokim etičkim načelima, logikom i celovitošću filozofskih sistema, te lepotom i uzvišenošću umetnosti.

Ovaj roman odiše nešto drugačijom atmosferom od prethodnih - a ta atmosfera deluje umnogome kao posledica temeljnih promena u svetu. Kakvi smo postali, usled nekoliko poslednjih, ili aktuelnih kriza, pojedinačno, ali i kolektivno? U šta su se premetnule tzv. zapadne demokratije, a u šta mi ostali?

- Nakon američkih izbora 2020. godine, o demokratiji je nemoguće govoriti bez cinizma. Iščezlo je poverenje u izborne procedure i pitanje je da li će se ono ikada vratiti. Grantožderi i profesionalne naivčine mogu da nas podučavaju dan i noć o "demokratiji" i "vrednostima civilizovanog sveta" kao da smo deca, ali nastala je istorijska pukotina koja se više ne može sakriti - rezultat izbora u Americi je u najmanju ruku bio tesan i poraz nije priznat. Belu kuću je nastanila ona garnitura koja je dobila jednodušnu podršku medijske oligarhije. To je samo dodatno produbilo sumnje i netrpeljivost. Neću zaboraviti onu bizarnu inauguraciju koju je obezbeđivalo preko 20.000 pripadnika nacionalne garde. Američke vlasti danas koriste pravosudni sistem za obračun s političkim rivalima i neistomišljenicima. Videćemo kako će u narednih godinu i po dana izgledati klimaks njihove krize koja će neminovno uticati na sve nas.

Svako od vaših troje junaka je takođe pretrpeo, i na svoj način se izborio sa lomovima intimnim ali i globalnim. Svako od njih na svoj način nosi i svoju tugu. Da li je tuga u ovakvom svetu neminovnost i treba li se protiv nje boriti, ili je zavoleti i prihvatiti?

- Jedini delotvoran lek za tugu jeste ona iznenadna i bezrazložna radost koja nas povremeno dotakne kao kap milosti. Nemam ništa protiv radosti, štaviše, ona je kod mene uvek dobrodošla, ali ne mogu baš ni da se veselim kada posmatram kako starenje nagriza sve, ne samo našu kožu i kosti, već i naše misli, osećanja, zanose, prijateljstva, spoznaje i otkrovenja... Sve stari, sve hrli nepovratno u propast, odnekud se budi i ključa život nekih novih pokolenja, ali život koji mi je tuđ i koji će i sam u svoje vreme biti potisnut i zbačen. Anaksimandar iz Mileta bi nam verovatno poručio da ne očajavamo, nego da u svemu tome vidimo red i pravdu. Za tako nešto očigledno nije dovoljno samo da budemo pametni i načitani. Da bi se uvidelo nešto postojano usred stalnih promena, nešto uređeno usred svetskog meteža, potreban je veliki moralni napor, a mi, epohalno gledano, nismo baš sveži i orni za velike poduhvate.

 Da li ste namerno pisali, sa poštovanjem, o potištenom umu, nasuprot sveprisutnim "misli pozitivno" savetima? Kuda nas vode sve te teorije tipa "voli sebe", "neguj svoj mikrokosmos", "ti si važan", "zavoli se"? Da li je moguće da se čovek oseća potpuno i zadovoljno kao izolovani pojedinac?

- Gajim iskren prezir prema toj industriji sopstva i najezdi praznoslova koji bi da nas savetuju kako da postanemo samozaljubljeni nitkovi poput njih. Nema grđeg beščašća i nižeg oblika intelektualne i emocionalne prostitucije od tih prodavaca duhovne bižuterije, sertifikovanih dresera razumnih životinja, nesnosnih lajfkoučeva, opskurnih propovednika turbo-kapitalizma koji bi da nas, u zamenu za novac, razume se, poduče kako da "postanemo najbolja verzija samih sebe" i o tome nam neprestano drobe. Kad samo čujem tu odvratnu i tupavu frazu, dođe mi da poručim tim pecarošima nesretnih duša da razmisle o tome nije li možda najbolja verzija njih samih ona u kojoj ih uopšte nema.

 Verujete li da je ideja vaših junaka bila plemenita, i potrebna? Zašto je filozofija, bez koje ne možete u literaturi, potrebna svetu, i može li postati primenljiva na način da je kao potrebnu prihvati i - narod (rimski, ili neki drugi)?

- Verujem da plemenitost mojih junaka upravo u kontrastu s prostaklukom epohe u kojoj su se obreli, izaziva izvesnu čežnju za izgubljenom veličinom minulih vremena. Ali ne zavaravajmo se - plemenit čovek zagledan u ruševine svojih ideala mora biti smešan u kontaktu sa svojim savremenicima koji zatečeni svet možda ne smatraju najboljim od svih mogućih, ali zasigurno ga smatraju najboljim od svih prethodnih svetova. Kada na vlastitu ličnost dosledno primenjujete davno zastarela merila nužno ste smešni u očima svojih savremenika. Filozofija svetu nikad nije bila potrebna. Svetu su potrebni rudari, lekari i poljoprivrednici, ali ne i mislioci. Pravo je čudo što je filozofija uopšte nastala i održala se kroz milenijume, ako imamo u vidu stepen u kome je ljudska priroda zaslepljena tričarijama poput gomilanja novca i osvajanja visokih položaja.

 Da li su tzv. teorije zavere koje neminovno bujaju u doba o kome pišete tj. poslednjih godina - doista nešto o čemu bi trebalo govoriti sa nipodaštavanjem? Ili su one nešto upravo suprotno u odnosu na taj omalovažavajući zbirni naziv?

- U martu 2020. stanovnici velikih gradova širom planete nisu smeli da napuštaju svoje stanove. Uvedeno je vanredno stanje, aparat sile dobio je nečuvena ovlašćenja. Tradicionalno najliberalnije države pokazale su čudovišan stepen konformizma i spremnost da nasrću na slobodu govora i slobodu izbora, nekadašnje svetinje anglosaksonskih demokratija. Zbog čega? Zbog medijski preuveličanog straha od virusa koji i nije bio tako opasan kao što su kojekakvi epidemiolozi tvrdili da jeste. Stari paranoici s razlogom danas očekuju naša izvinjenja i priznanja. Ali uopšte nije potrebno pratiti rad opskurnih novinara i analitičara zakulisnih radnji da biste poveravali u to da svetom upravljaju nedobronamerne elite. Dovoljno je pročitati zvanična dokumenta na sajtovima Ujedinjenih nacija ili Svetskog ekonomskog foruma.

Strpljenje, opažanje, samokritika

Dotičete se i "književnih plićaka" i to upravo iz ugla naratora. Ima li u tome logike, budući da se oduvek govorilo da velika, globalna previranja i lomovi stvaraju i veliku literaturu? Da li je problem u nedostatku velikih umova (i darova) ili pravih lomova - svet se ovog puta menja pomalo perfidno i prikriveno...

- Savremena srpska proza kao da se koleba između neprohodnog, idiosinkratičkog lirizma i banalnog, proračunatog političkog aktivizma. Realizacija modernističkih poetika kod nas se hvali kao bogzna kakva umetnička inovacija, a radi se o regresiji na postupke koji su bili u zamahu pre sto godina. Pisci su postali razdražljivi i pakleno sujetni i možda baš zbog tog viška razdražljivosti ostaju nesposobni da dožive i umetnički obrade osećanje koje korespondira sa epohalnom situacijom u kojoj se nalazimo. Ali ni to nije dovoljno za velika dela. Potrebno je ogromno strpljenje, moćno opažanje i bespoštedna samokritika.