BEOGRADSKI ESPRESO BOLJI OD FRANCUSKOG: Radivoje Raša Bukvić između dve zemlje i kulture

Film se zove "Sulak", o čuvenom pljačkašu dijamanata iz osamdesetih godina Brunu Sulaku koga su kasnije likvidirali, kaže za "Novosti" Raša Bukvić koji će glumiti Sulakovog prijatelja Stiva, naše gore lista, bivšeg telohranitelja Žan-Pol Belmonda i bokserskog šampiona Francuske u teškoj katetoriji.

- Stiv je imao dva imena. Ne zna se da li se zvao Radiša Jovanović ili Novica Živković. Ali, ostao je upamćen. Njih dvojica su opljačkala silne zlatare, po Parizu, Kanu, Montekarlu... Bruno Sulak je poljskog porekla, rođen je u Alžiru, a otac mu je bio legionar. Početkom šezdesetih, kada se Alžir osamostaljivao, njegova porodica je stigla u Pariz, gde se upoznao sa još jednim Slovenom, Stivom. Imao je dva identiteta i dva pasoša. Onaj pravi je i do dan-danas ostao misterija. Poreklom je, inače, Leskovčanin. U filmu gotovo da i nema replika na srpskom, sve je na francuskom. Igram sa čuvenom francuskom glumicom Melani Loran, koja i režira ovaj film – kaže nam Raša.

• Otkud brci?

- Reditelj je želeo da se vizuelno likovima vratimo u sedamdesete. Probali smo s bradom, ali ovako je ispalo baš kako treba! Snimanje je između Pariza, Nice i Ruana. Pronašao sam sedam-osam dana da odem do Beograda, a onda došao nazad u Francusku. Puno radim, sad je takva faza, i u Srbiji, i u Francuskoj.

• Srbiju ovih dana očekuje i premijera filma "Čuvari formule" o nuklearnom incidentu u Vinči, u kome glumite glavnu ulogu. Čemu publika može da se nada?

-  Film je vrlo uzbudljiv, a do sada je bio veoma zanimljiv strancima, tamo gde je prikazan. Igram Dragoslava Popovića, odgovornog naučnika Instituta u Vinči za ispitivanje nuklearne energije, u trenutku kada je došlo do incidenta, na kome se ozračilo šest studenata, i koji su poslati na lečenje u Pariz. U filmskoj ekranizaciji te priče, ubačena, je zbog dinamike i zanimljivosti, fikcija da se i sam profesor ozračio. Film je sa dosta uspeha prikazan na raznim festivalima. Bili smo u Lokarnu, pa u Sarajevu, prošli smo na Palm Springs, idemo u Sao Paolo, Talin... Skrining za distributere organizovan je i u Parizu. U Beogradu je premijera 24. oktobra. Radujem se tom događaju.

• Putujete po svetu, upoznajete mnogo naših ljudi, a među njima, svakako, ima i dosta poznatih naučnika?

- Imam kontakte s pojedincima koji su u IT sektoru ostavili značajan uticaj u poslednjih desetak godina. Od Tesle do danas postoji neka vrsta kontinuiteta. To mi je bilo nadahnuće i inspiracija. Značajno je da se priča o takvim ljudima kao što je bio Dragoslav Popović.

• Kako izgleda snimati na relaciji Beograd – Pariz?

- Što vreme više prolazi, putovanja mi sve teže padaju. Velike su gužve. Da nije tako, bilo bi lakše. Ali, dinamično je. Glumački poziv je takav da uvek imaš osećaj kao da si na ekskurziji! Non-stop si sa koferima, stalno u nekim novim prostorima, hotelima, gradovima. To je veoma uzbudljivo i zanimljivo, ali s druge strane malo remeti mir u životu. A u ovim godinama se baš trudim da pronađem smirenost, da bih mogao da izdržim sve te izazove.

• Domaća kafa u Beogradu, pa posle dva sata espreso u Parizu. Nekada ne znate gde šta naručujete?

- Beogradski espreso je mnogo bolji od francuskog. Ne mogu u Parizu baš da se pohvale da su u stanju da isprate nove trendove, kao što se to radi u Beogradu. Šalu na stranu, zanimljivo je biti na tom spoju dve kulture, dva različita grada, kojima, i jednom i drugom, pripadaš. Drago mi je zbog toga. Uopšte nemam osećaj promene kad dođem u Pariz, ili kad se iz Pariza vratim u Beograd. Nekako, kao da ne postoji granični prelaz za mene.

* Smatraju vas, jednim delom, Francuzem u Beogradu, a Srbinom u Parizu?

- Čak se i pojedine srpske kolege šale na tu temu. Kažu, evo ga Francuz, pa su me tako i prozvali.

• Utiče li to i na filmski život, oko dodele uloga?

- Upravo je rola Dragoslava Popovića u "Čuvarima formule" bila pola na francuskom, pola na srpskom. Zahvaljujući tom spoju sam i dobio ovu ulogu. Sad igram i Stiva, koji je poreklom Srbin. Meni je to inspirativno.

• Jeste li, kao Somborac i čovek koji i sam voli da ubacuje loptu u koš, gledali nedavno svetsko prvenstvo u košarci?

- Nisam propustio nijednu utakmicu! Oduševljen sam rezultatom. Mnogo mi je drago što se opet pokazalo, kad god nas neko otpiše, da su naši momci, kad dolaze na neko takmičenje kao autsajderi, spremni da pruže maksimum i favoritima otežaju život.

• Nije igrao vaš sugrađanin Nikola Jokić?

- Imam apsolutno razumevanje za Jokića koji je svoju borbu za zastavu i srpsko ime izborio ove godine na takmičenju gde nijedan Srbin pre njega nije uzeo titulu najkorisnijeg igrača. Razumem njegovu potrebu da, kada je dvesta dana godišnje van kuće, preko leta ostane sa suprugom i detetom. Shvatam to kao otac. Znam koliko mu je bilo teško kada je donosio odluku. Ali, biće tu za Olimpijske igre. Imao sam priliku da ga upoznam. Imao sam utisak da srećem Džordana današnjeg vremena.

• Odigrate li s prijateljima i danas poneki basket?

- Igram, ponekad, sa sinom, ali ne toliko kao ranije. Učim ga, ima osam godina, samoinicijativno je krenuo. Obojica volimo košarku.

• Mi Srbi smo baš talentovana nacija. Uspešni smo u nauci, sportu, umetnosti, glumi... Kako to objašnjavate?

- Nekako smo na spoju tri kontinenta. Nalazimo se na razmeđi Evrope i Bliskog istoka. Na tom potezu ljudi su spremni za improvizaciju i borbu. Nije lako opstati. Taj naš gen je pokupio snagu i borbenost, baš zbog toga što je u kontinuitetu novih izazova, kultura, vojski. I, onda, narod, tu, nekako, očvrsne.

• U čemu je tajna Sombora, odakle, uz vas, dolaze i Nikola Jokić, Radivoje Korać, Laza Kostić, Veljko Petrović, somborski Parižanin Milan Konjović...?

- Sombor je bašta iz koje se crpe svi zavičajni sokovi!

• Stignete li da odete do rodnog grada?

- Obavezno, nekoliko puta godišnje. Kad sam u Srbiji, ti odlasci su česti. Sombor je idealno mesto za pronalaženje nove inspiracije. Grad po meri čoveka, u kome svugde može da se stigne za deset minuta, gde nema nikakve tenzije. Tamo malo smirujem živce i resetujem mehanizme. Tada boravim uglavnom s roditeljima, uz domaću, maminu hranu. Obožavam njene punjene paprike.

• Kako, inače, provodite slobodno vreme?

- Slabo ga imam, ali kada se ukaže, bavim se sportom ili čitam. Gledam da to bude smisleno. Plivam, idem na brzo hodanje, ponekad odigram i neku partiju šaha. Opuštam se u prirodi. Od Đokovića sam pokupio fazon da što češće hodam bos na travi. To su moji mali rituali koje se trudim da upražnjavam kad god imam slobodnog vremena. Prija mi da sam pored reke i u zelenilu.