JOŠ UMAČEM HLEB U SO KAO NEKAD SA DESANKOM: Francuski pisac Patrik Beson o ljubavi prema Srbiji

 Trebalo je, po tradiciji, da se otkine komad hleba i umoči u so. Došla je da me potraži. Nisam znao o čemu se radi. Desanka mi je pokazala. Možda se tada nešto magično dogodilo, kao u filmovima Vudija Alena. Bilo je to pre 33 godine. Posle toga, započeo je moj angažman za Srbiju. I dalje umačem hleb u so.

Tim rečima započinje ekskluzivni razgovor za svečani broj "Večernjih novosti" poznati francuski pisac Patrik Beson. Sve se, nekako, uklopilo. Jubilej naših novina za koje je uvek rado govorio, i za koje je nekada i sam pisao svoje reminiscencije, predstojeći beogradski Sajam knjiga na kome će francuska delegacija, zajedno s njim, za nekoliko dana biti počasni gost i skorašnji izlazak prevoda njegove knjige "Scene iz mog privatnog života", kako glasi naslov u originalu, odnosno "Prizori iz mog pariskog života", kako je odabrano u srpskoj verziji, u prevodu Tatjane Šotre Katunarić i izdanju "Čigoje". Upravo su elementi ove knjige bili kostur za razgovor u kome su se lične teme volšebno preslikale na opšti okvir.   

• Zašto u knjizi redovno pominjete datum 24. mart 2016, koji ima oslonca u novijoj srpskoj istoriji?

- Tog dana, kada je Radovan Karadžić osuđen na 40 godina zatvora, EU je utvrdila usporenu smrtnu kaznu. I bombardovanje na Srbiju je počelo 24. marta. Sa svojom suprugom sam takođe raskinuo jednog 24. marta. Za mene je to važan datum. Oko njega se zato vrte određeni događaji u mojoj knjizi. Knjige pišemo da bismo ostavili tragove. To je sloboda pisca. U knjizi je u svom carstvu, ima sva prava. Želje i osećanja, takođe – kaže Beson.

• Niste mogli a da ne pomenete i druge Srbe, Filipa Nikolića, Crnjanskog u Londonu... Zašto u knjizi živite u Beogradskoj ulici u Parizu?

- Mnogo je takvih "migova" upućenih Srbiji. To je jedna od autorskih enigmi. One skrivene stvari, koje čitalac treba da otkrije. Sve to čini roman. U njemu posla ima i onaj ko ga čita. Ne samo pisac. Knjiga nije ista kada je pročitana. Kada neko pročita knjigu, promeni je. Kada je pročita milion ljudi, postoji milion izmenjenih primeraka.

• Scene su to iz vašeg privatnog života, takođe i vaših prijatelja, ali i svih nas. U kojoj meri su naši životi autobiografski?

- Sve knjige su autobiografske. Čak i one koje ne govore o nama. I Floberove knjige, takođe. "Gospođa Bovari" je veoma autobiografska knjiga. Pisac uvek piše autobiografski, zato što je svedok, stalno osmatra, gleda, posmatrač je svega što se dešava oko njega. Malo je hendikepiran ličnom nesrećom, ali nastavlja da posmatra svoje prijatelje kojima se događa ista nedaća. 

• Kažete da srećan kraj nije predviđen za život, da se sve na kraju završi loše. Jeste li vi pesimistični, ili je to život koji opisujete?

- Sreća neće imati poslednju reč. Napisaću jednom knjigu s tim naslovom. Dovoljno je stariti i gledati svoje roditelje i prijatelje kako stare i pate, da biste imali viđenje sveta koje nije baš optimistično. Srećni možemo da budemo, možda, pod plaštom bezbrižnosti, na početku života. Ali tada imamo toliko toga da uradimo, da toga nismo ni svesni. Posle je kasno. Mušica koja upadne u pivo nije očekivala takav kraj. Ali možemo da imamo zadovoljstva. Zadovoljstvo je realno, na više nivoa. Kulturno, intelektualno, telesno. I, to je sasvim dovoljno.

• Ratovi koji se trenutno vode pokazuju da baš nema puno sreće na planeti?

- Ratova je odvajkada bilo. Na svakome od nas je da odabere svoju stranu, ili da se ne meša. U Evropi postoji manija da se mešamo u stvari koje se dešavaju daleko, i koje nas se ne tiču. Servantesov Don Kihot je model za neke francuske intelektualce koji se angažuju daleko od kuće. Ništa ne razumeju, ipak insistiraju, i na kraju je rezultat katastrofalan.

• Na Kosovu tenzije ne prestaju?

- Traju već trideset godina i biće ih još. Kosovo je srpsko, kao što je to lepo napisao Novak Đoković na kameri posle meča. I, tačka. Kao što su se Alzas i Lorena, koje su okupirali Nemci, vratili Francuskoj, tako će se jednoga dana Kosovo vratiti Srbiji.

• Poslednjih godina u Evropi postoji novi neprijatelj, novac. U postkapitalizmu kruži toliko brzo, da ne stižemo da ga vidimo?

- Fizički, više nije realan ni konkretan. Šveđani su predvideli da će papirni novac ubrzo nestati. To će državama i bankama dati apsolutnu kontrolu. Cirkulišu ogromne sume, koje ništa ne znače. Sve počinje da liči na bitkoin.

• I nacije, kažete, sve manje postoje, a umesto njih vlada međunarodna zajednica?

- Oko Ukrajine, međunarodna zajednica na zapadu govori jednim glasom. Nema zemlje koja će se dići da glasno kaže da nije dobro davati oružje Ukrajini ili voditi rat s Rusijom. Nema nijedne zemlje koja će govoriti drugačije u odnosu na jednoumlje. Isti slučaj je ranije bio i sa Srbijom. Što više ima informacija, ima sve manje informisanih ljudi.

• Nostalgični ste. Za vas je sve ranije bilo bolje, osim u pružanju zubarskih i optičarskih usluga?

- Najvoljeniji i najposećeniji grad je Venecija koja se nije promenila od 17. veka. Zašto ljudi toliko dolaze u Pariz? Centar grada se praktično nije menjao od kraja 19. veka i barona Osmana. Ranije je sve bilo bolje i zato što smo bili mlađi, mada je mladost ujedno i trka s puno prepreka. Liči na sportsko takmičenje. Izazovi i obaveze koji su me čekali bili su ogromni. Morao sam mnogo da radim. Sada uživam u plodovima. Pa ipak, bolje je, zbog te mladosti, bilo pre.

• Sarkastični ste kada kažete da znamo kako groznu diktaturu ostavljamo, ali ne znamo kakvu degutantnu demokratiju dobijamo. Sve je relativno?

- Jeste li premetili kako u zemljama koje u svom nazivu imaju reč "demokratija", kao što su Demokratska republika Kongo, na primer, ili kao što je to bila Nemačka demokratska republika, nema demokratije? Treba se čuvati demokratije. Mnogi koriste ovu reč da bi tlačili druge.

• Niste politički korektni ni kada ističete ekološko preterivanje? Jesmo li, uopšte, danas obavezni da budemo politički korektni u svakoj prilici?

- Ne vidim nikoga ko bi rekao da je protiv planete i da je ne voli. Pre dvadesetak godina sam napisao da su na tadašnjim izborima svi kandidati na izborima bili ekolozi. Postojao je u Francuskoj period kada je marksizam bio u modi. I svako ko nije bio blizak levici bio je satanizovan. Sada je s ekolozima slično.

• Postoji li dobar razlog da se spase planeta?

- Planeta stalno nestaje. Sve ove ljude koje vidite oko sebe, koji prolaze ulicom, u danu kada budu umrli, za njih će planeta nestati. Svi ljudi koji trenutno umiru dok ovo govorim, na celoj planeti, doživljavaju kraj sveta. A za sve one koji se rađaju, ona tek nastaje. Planeta je magična. Prevazilazi naša očekivanja. Nije realističan pojam.

• Toliko smo, u samoći, navikli da pišemo ljudima, da se začudimo kada im čujemo glas preko telefona?

- Govoriti je mnogo jače nego pisati. Veoma je lako ne pročitati knjigu. To može svako. A kad ti neko nešto kaže, uđe u glavu i tu ostane. Osetljiviji smo na ono što nam ljudi kažu nego na ono što nam napišu. Poruke pisane telefonom su u stvari način da se sakrijemo iza svojih reči.

• Deca uvek imaju puno igračaka, odrasli takođe?

- Stalno smo okruženi igračkama. Automobilima, trotinetima, telefonima, kompjuterima. S ljudima, ipak, ne možemo da se igramo, ali možemo da se sa njima zabavimo.

• Živimo ljubav bez ljubavi?

- Svi smo u potrazi za realnim osećanjima, bez obzira na godine. Neki smatraju da u čoveku nema neograničene količine ljubavi. U jednom trenutku presahne. Drugi smatraju da je ljubav kao gušterov rep, uvek ponovo izraste. I da smo uvek sposobni da je damo i primimo. Treba sačekati da ostarimo, da bismo to proverili.

• Nema više razvoda sa krivicom, jer krivica više ne postoji?

- Izgleda da prevara više nije krivica, ni u ljubavi, ni u drugim stvarima. Ne želim da verujem u to.

• Život je čudan. Ne želimo ono što možemo da imamo, i ne možemo da imamo ono što želimo?

- Ako ne možeš da budeš sa ženom koju voliš, treba da voliš onu s kojom si, pevali su sedamdesetih Krozbi, Stils, Neš i Jang.

• Stvari su često različite u odnosu na način na koji ih gledamo. Zemlje, koje, na primer, nemaju sredstva da dubliraju filmove, postale su nacije poliglota?

- Teške stvari nas često učine jačim. Volim primer Novaka Đokovića i Ane Ivanović, kada prolaze Beogradom pod bombama i ne idu u sklonište. I, pogledajte šta su uspeli. Gledao sam meč Ane Ivanović na Rolan Garosu, niko nije okretao glavu za lopticom. Svi pogledi su stalno bili upereni u nju.

• Istočni Berlin je bio grad ljubavi, jer ništa drugo tamo nisu mogli da rade, osim da vode ljubav?

- Čini mi se da su u komunizmu ljudi samo to radili. Sve ostalo im je bilo zabranjeno. Kundera je to odlično opisao. Zato su mnogo senzualniji nego zapadni Evropljani.

• Postoji ambiguitet u savremenom svetu: čovek ne podnosi da bude sam, ali ne podnosi nikog drugog osim sebe?

- To dolazi s godinama. Posle sedamdesete svi postaju zli, osim prema unucima. Neki čak i prema njima. To se ne ogleda toliko u ponašanju, koliko u mislima. Misli postaju tvrđe i kiselije. Tamne, kako se čovek približava smrti. Zli su prema mladima koji su daleko od kraja, ali nisu zli u aktima, koliko duboko u njima samima.

• Čovek bez žene ne postoji?

- Tome nema šta da se doda. Žena od muškarca čini čoveka. Čak i za homoseksualca, žena je bitna, kao prijatelj, sestra, majka, neko ko će mu dati putokaz.

• Žene se za to vreme pribojavaju jedna druge?

- Zato što znaju da su pametne. Muškarci su indiferentni, detinjasti, slabi. Zato su žene i bile ugnjetavane vekovima. Uvek slabići ugnjetavaju jače. Najjači narodi su kroz istoriju bili najugnjetavaniji. Srbi, Rusi, Irci... Tako je to i sa ženama.

• Kako rešiti dilemu akademik – akademkinja, pisac – spisateljica?

- Nemam ništa protiv, ali nekim ženama piscima se ne dopada da ih neko zove spisateljicama. Kao da im se time otima "muškost" u pisanju, uzima kvalitet koji su stekle kao pisci.

• Nemoguće je živeti s piscem?

- To je kao večito živeti s adolescentom.

• Ne mislite li previše o smrti?

- Rano sam počeo da mislim o tome. Pokušao sam da se ubijem sa 17 godina. Defintivno sam sa strahom od smrti raskrstio u Srbiji, šetajući, sam, noću ulicama, tokom bombardovanja. Bilo je to veliko olakšanje. I jedno je od mojih najlepših sećanja.

• Sami ste predložili da dobijete ulicu u Romanvilu, u blizni Pariza. Lepo je videti takav napis za života?

- Voleo bih, pre svega, da je imam u Beogradu. Čak i malu, bilo kakvu. Prolaz, slepu ulicu, trgić.

• Prednost ruševina je što nikada ne mogu da se sruše? Olakšanje pred svršenim činom?

- Upravo tako. I divljenje. Nemoćni smo pred ruševinama. Čak i starci se penju na Akropolj da bi se poklonili. Penju se, viosko je, klizavo, koračaju s štapom, ali idu u hodočašće.

• Ako ne pročitate knjigu, recite bar da je odlična?

- To je najmanje što može da se uradi. Reći da je grozna, a pritom je ne pročitati, to je tek strašno!