POZORIŠNA KRITIKA: I sa tugom se može (pre)živeti - Mario Banuši: "Zbogom, Lindita". Nacionalni teatar Grčke, Atina
Dugo, dugo, dok publika ulazi u salu, na sceni, pod prigušenim svetlom, sedi par za stolom pored otvorenog prozora, gleda televiziju u tišini. Žena pakuje garderobu na sto. Sa druge strane, dominira glomazni bračni krevet. To je ambijent, u kome će mladi grčki glumac, albanskog porekla, Mario Banuši, razviti scensku vivisekciju o životu i odlasku iz njega, bez reči.
foto Privatna arhiva
Pokojnica se ukazuje tek kada se otvori kovčeg, do tada spakovan. Oko nage žene se na prstima kreće ožalošćena porodica, bosi, u tišini. Ritual pripreme za odlazak počinje kupanjem tela, na mestu gde je bio krevet, simbol bračnog života...Kreće se pokojnica u prostoru, zajedno sa tužnim skupom, koji bdijenad njom. To kretanje je više njeno, nego njihovo,ona diktira tempo i radnje su ritualne, vekovne...Mario Banuši je žalovanje za preminulom bliskom osobom prikazao u predstavi "Zbogom, Lindita" Nacionalnog teatra Grčke, iz Atine, kao zajedničko kretanje živih i mrtvih, večni hod ka i iz života, duboku tugu, ogoljenu do gole kože i nemog krika, od koga se telo grči, ali i kao logičan nastavak života, njegovu drugu, tamnu stranu. Dok Crna Madona čeka iza ikone Majke Božije, porodica, uz pokojnicu, opremljenu za Drgugi svet, žaleći gleda TV program, večera, tuguje, vrši poslednje pripreme za ritual sahrane.
Predstava mladog Marija Banušija (24 godine), iako je jedan od njegovih prvih autorskih radova u teatru, doboko je promišljena, ritualizovana do antičkih razmera, smeštena u tišinu, kao u drugu scenografiju, okrenuta životu, kao nastavku posle smrti, posvećena ne onom koji, ožaljen, odlazi, već onima koji, do primalnih instikata potreseni, ponovo grade svoj život, navikavajući se na prazninu, koju ostavljaju preminuli.
Predstava "Zbogom, Lindita" je sačinjena od scenskih prizora, koji neprestano akcentuju prazninu - sve se sklapa od nameštaja i bukvalno nestaje, kroz osvetljena vrata, iz našeg vidokruga. Svečano odevena, sa zlatnom pomrtnom maskom, preminula, draga pokojnica bdi nad porodicom, koja bdi nad njenom tek oslobođenom dušom. A nad svima je još jedan entitet - crna žena, potom Crna Madona, kao zalog istovetnosti žalosti nad svim žiteljima ljudske vrste.
Neobičan je događaj da je jedan od prvih radova vrlo mladog umetnika gromoglasno odjeknuo selekcijom 57. Bitefa, a prošlo je tim putem mnogo renomiranih imena. Autentičnost, duboka intima, potresna spontanost, ogoljenost tuge su elementi, koji od predstave "Zbogom, Lindita" čine uzbudljivi pozorišni doživljaj.
Predstava je molitva za sve nas i naše bližnje, ma u kojoj veri da smo se krstili.