POZORIŠNA KRITIKA: Snago, ne pristaj da budeš dosadna

Dnevna soba liksuzne vile i stepenice deluju kao dva prostora, koja će, očigledno, podeliti radnju u dva paralelna toka, gledalac se ponada, motivisana dobokom psihološkom analizom likova, kako Gorki piše.

Slovenačka rediteljka, Mateja Koležnik, u Šaušpilhausu, u Bo­humu, odlučila se za naturalizam, koji u delima ruskog klasika nikada ne funkcioniše dobro. Kada Nemci igraju Ruse, to je obično uzbudljivo, kako zbog sudara različitih svetova i menta­liteta, tako i zbog "nemačke škole" u teatru, vrhunske precizno­sti i sjaja, kojim blistaju prostudirane drame najvećih svetskih klasika. Koležnik je sa umetnicima iz Bohuma vrlo precizno, filigranski, u odličnom ritmu, postavila mizanscen, koji je razigrao prekrasan scenografski ambijent vile naučnika Prota­sova, koji, dok se svet oko njega ruši i porodica raslojava, sanja da spasi čovečanstvo i zasnuje klicu života u epruveti.

"Decom sunca" zove ljude sa vizijom, koji, nažalost, ne žive u stvarnom svetu i on im, logično, uzvraća katastrofom. No, na tome se i za­vršila dramatičnost radnje komada.

Iako su svi akteri drame Gorkog, žena, sestra, društveni milje u kome se priprema socijalna revolucija zbog pojave kolere korektno prikazali svoje likove, sama predstava po Gorkom, obično veoma uzbudljiva, bila je ispražnjena od živosti, na čudan način šematizovana i mehanička, tako da se kvalitet odlične produkcije ubrzo pretvorio u očekivanje stvarnog dramskog iskoraka iz sivila nerazumevanja i nesporazuma ra­zličitih životnih nezadovoljstava bogatog sveta, a i onih koji sa njima žive, kao niži socijalni sloj. Monotonija odnosa iz­među likova, a malo i mikrofoni, koje je nosio svaki od likova na sceni dotukli su uzbuđenje, sa kojim se očekuje rasplet ovako uzbudljive drame. Ovoga puta smeštena u šezdesete godine prošlog veka, drama "Deca sunca" Maksima Gorkog je, na počet­ku 57. Bitefa, bila lepa postavka dobrog dramskog teksta, ali nedovoljno atraktivna, da bi zainteresovala pu­bliku festivala, koji je ustanovljen i po­stoji zbog pomeranja granica u svakom, pozorišnom i društvenom, smislu.

Zaključak je da, kada dižemo glas protiv prečesto gledanih ire­levantnih scenskih projekata na našem festivalu, treba pažljivo da odmerimo šta želimo kao njihovu suprotnost.

Jer, možda nam se to i ostva­ri, kao u slučaju "Dece sunca" iz Bohuma, velika, kvalitetna predstava, ali kojoj duh savremenog teatra izmiče.