"KUĆA" ZA ROĐENDAN: Novim naslovom, u režiji Voje Brajovića, Zvezdara teatar ulazi u četrdesetu sezonu

- Pred gledaocima će se naći mala, kamerna drama, prožeta s jednom vrstom fantastike, u žanru i duhu Zvezdara teatra - najavio je upravnik Dušan Kovačević novi naslov na repertoaru. - Može da se ispriča iz više uglova i svako će u njoj videti neki svoj problem i priču o našem raseljenju, koje nas je pratilo kroz dvadeseti vek. A,evo, prošli smo i četvrtinu 21. stoleća u potrazi za identitetom i pokušaju da definišemo šta je naša kuća i okućnica.

Kako ističe naš ugledni pisac, naziv komada ima više značenja, podsećajići da već dva veka traju seobe (što iz socijalnih razloga, što zbog ličnog usavršavanja),pa se tako trećina naroda nalazi u inostranstvu:

- Ovo je priča o porodici u rasejanju. Njihova kuća je mobilna: kad su tamo, čini im se da je bolja kuća ovde, kad su ovde, misle da im je kuća tamo - dodaje Kovačević.

Uz skromnu opasku da je upravo Dušan Kovačević svojim sugestijama značajno unapredio njegov tekst, Ilić je istakao da ga je oduvek intersovalo pitanje "stranstvovanja":

- U Kanadi sam često imao priliku da razgovaram sa našim ljudima koji su formalno postali stranci. To je zanimljivo i bolno iskustvo,mislio sam kakva bih ja biljka bio da sam negde presađen. Onda sam shvatio da je dovoljno da se vozim kolima po svom gradu i shvatim da me vreme pretiče, na nivou promena u arhitekturi,jeziku, običajima. Često se i sam osećam kao stranac, pa i kad sam sam sa sobom. Blizak mi je i onaj hrišćanski uvid da smrti nema, da smo svi u jednoj kući i da večnost počinje ovde. Trudio sam se da komad bude duhovit,emotivan,gust,snažan i komunikativan,uz divnu muziku Vojislava Aralice koji je napravio ram za našu sliku.

Prvi čitalac Ilićevog komada bio je njegov kolega Branimir Brstina (s kojim u predstavi "deli" istu porodicu, budući da Brstina igra dedu, Nebojša oca, a mlada Ivana Zečević ćerku),a njih dvojica su istovremeno došli na istu ideju: da "Kuću" režira Voja Brajović.

- Potvrdilo se da nije najveća nesreća srpskog naroda tih pet stotina godina pod Turcima, već polovina tog vremena u rasejanju. Kuću stalno tražimo i imamo želju da budemo u svojoj kući. Preda mnom se našao divan tekst, osetio sam veliku odgovornost da ga pretvorim u predstavu - objašnjava Voja Brajović. - U njoj ima magičnog realizma koji vas inspiriše, a mi smo želeli da kod gledalaca probudimo najplemenitije emocije, od smeha do suza.

Između ostalog, objasnio je Ilić, da je izbor "pao" na Brajovića i zbog toga što je njegov stariji kolega, za razliku od mnogih glumaca, uvek umeo da vidi celinu. Tako je i ovog puta, uvideo šta sve može u tekstu još da se učita i da se tako otvore neki novi prostori za tri lika u tri čina.

- Na početku predstave moja junakinja je buntovna, željna slobode i kuće, doma u kome smo svi "svoji" i svi "naši". Ali, kuće se menjaju i večno traže - reči su Ivane Zečević.

Scenografiju i kostime za predstavu uradila je Jelisaveta Tatić Čuturilo.