DUŠA NARODA U DUB UPISANA: Izložba fotografija Stanka Kostića u Galeriji nauke i tehnike SANU

Kako objašnjava autor, ti naizgled mali, ali za kulturu Srba veliki objekti nastajali su u najtežim razdobljima, u ropstvu pod Turcima, i imale su veliku ulogu u očuvanju narodnog sopstva i vere.

- Lepota crkava-brvnara, uklopljenost u okruženje, skladnost njihovih proporcija, gotovo da je nedokučiva za današnjeg čoveka - objašnjava Kostić, naglašavajući umeće starih graditelja, ali i lepotu ikonopisa čiji su autori bili putujući zografi i ikonopisci toga vremena.

Izložba koja nosi ime "Crkve brvnare - čuvari tradicije: Neprekidna molitva pod drvenim svodom", deo je zamišljenog niza u Galeriji nauke i tehnike SANU, među kojima su bile i "Priča o vodenici - od kola do turbine" (2019), "Ćilim - put niti" (2021) i "Narodni neimari - rukom po meri". Na tim postavkama je Kostić prikazao narodnu kulturu proisteklu iz života, nastalu prilagođavanjem ćudi prirode i odbranom kućnog praga, tokom istorije koja je često bivala surova.

Još od detinjstva, kada je sa roditeljima obišao crkvu brvnaru Pokajnicu, kod Velike Plane, opčinila ga je lepota i skladnost ovih svetih mesta.

- Kada sam ušao u crkvu osetio sam se kao kod kuće - priseća se sagovornik. - Kasnije sam počeo da razmišljam i istražujem zašto se u njima ljudi osećaju posebno, zbog čega sam uplovio u samu filozofiju pravoslavlja, tačnije svetosavlja. Shvatio sam da je neškolovani narodni neimar, svoju umešnost i majstorstvo crpeo iz praiskonskog damara, iz saživljenosti sa tvorevinom Božjom. U svoje kuće, kasnije i svoje drvene crkve, ugradio je sebe, sav svoj život i pogled na svet, bogobojažljivo i uz molitvenu nadu.

Proporcije ugrađene u te hramove su aršini proistekli iz odnosa delova ljudskog tela - palca, šake, lakta. Kada je Srbija pala pod osmansku vlast i zapustela posle seoba, objašnjava sagovornik, tu se čuvao mit o veličini i značaju srednjovekovne slave.

- U malim crkvama brvnarama, uz tihi liturgijski poj, narod nije prekidao veru i san o slobodi - nastavlja sagovornik. -Predanje je nastavilo da živi kroz simboličko, obredno mesto starog hrasta, duba, oko koga su se okupljali i upisivali krstove. Dubili ih, pa hrast dobija novo ime: zapis. Oko njih se kasnije grade crkvice od balvana, talpi i dasaka, brvnare koje dobijaju svoje ikonostase.

Podizane su uz mobu, kako podseća autor izložbe, za jedan dan, koliko su im Turci dozvoljavali gradnju, i to od onoga od čega su i kuće pravili:

- Kada bi dolazila vremena zla, narod je mogao da ih za dan rasklopi i skloni na bezbednije mesto. Tako smo dobili leteće crkve.

Među 72 fotografisane crkve, "leteće" su bile u Cvetkama kod Kraljeva i u Darosavi, dok je najstarija, od onih koje je snimio Kostić, nalazi se u Goraždevcu, kod Peći. Posvećena je svetom Jeremiji, i sagrađena u 18. veku. Deo postavke su i četiri crkve podignute tokom Drugog svetskog rata, uz blagoslov vladike Nikolaja.

- To su crkva u Pajazitovu, u Šumadiji, crkva u šabačkoj Kamenici, na Bobiji, i u Mokroj gori, dok su crkvu u Rožnju, posle rata naši ljudi porušili, a sada je obnovljena i po načinu gradnje je ruskolika - nabraja sagovornik.

Izložba obuhvata i polubrvnare, zapravo one koje su kasnije omalterisane, ili su poput one u Osipaonici (podigao je knez Miloš), građene od drugih materijala, ali su po formi podražavale crkve-brvnare. Jedan deo eksponata na izložbi predstavljaju savremene crkve građene od drveta.

U ovom poduhvatu, koji je iziskivao prethodna istraživanja, Kostiću su svojim materijalima pomogli zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Smedereva, Kraljeva i Kragujevca. Osim jedne doktorske disertacije iz 1971, u kojoj je pobrojana 41 crkva-brvnara, sistematski se ovom tematikom do sada niko nije bavio. Ovo Kostićevo fotografsko istraživanje, ima tako odlike i antropološkog, etnološkog, putopisnog...

Za ove hramove, kako kaže "lišene svakog egocentrizma i sebičnosti, nastale uglavnom udruženim delovanjem cele zajednice", naš ugledni fotograf ističe da su svojim čovekoljubljem sačuvali suštinu srpske vere:

- Skromnost ovih malih hramova čoveka svodi na njegovu pravu meru i približava Bogu, uči ga "kolenopreklonom pouzdanju u Oca nebeskog". I kad nema velikih ktitora i raskoši, svile i pozlate, bogoobrazni čovek u crkvi brvnari ostaje pred ikonostasom, u dubokoj veri - zaključuje sagovornik, uveren da "briga drži kuću", zbog čega je izložbu posvetio unucima Vukanu i Anastasiji.