DISTOPIJA KAO USUD . DŽordž Orvel: 1984. Režija: Alia Luka. BDP

Od te godine nas, bez jedne, deli četrdeset godina. Roman koji je postao simbol konstruisanja diktature nad slobodom ljudskog bića, diktata unificiranog nad invidualnim, bezizlaznosti iz poslušnosti, koju produkuje strah, danas više nije tema umetnosti jer se tako živi banalno prečesto.

Ono što je rediteljka Alia Luka pokušala da poruči svojom predstavom u Beogradskom dramskom pozorištu, pre spada u domen pozorišne nego dramske inovacije. U inscenaciji distopijskog Orvelovog romana iz 1949. godine (dramatizacija rediteljke, prevod Marije Stojanović) akteri iz romana uglavnom mehanički, bez emocije obavljaju radnje, pomno posmatrane iz tv ekrana, a njihove (subverzivne) misli čitamo titlovane iznad scene, zapravo, delove romana. U promenama, na engleskom jeziku, čujemo glas iz medija, koji je, očigledno, alter ego distopijskog čoveka, našeg pretka i potomka. U predstavi se govori i španski (kažu da je rediteljka Špankinja), a peva se, emotivno i mediteranski, na grčkom.

Iz tog globalizma ne izlazi nikakav smisao, povremeno je neukusno da u zemlji, u kojoj engleski nije oficijelni jezik, publika mora da razume, bez prevoda, o čemu se govori. Ako se multijezičnost shvati kao univerzalni dramski jezik, bez stvarnog razumevanja nije mogućno to pročitati. Opšta tajanstvenost, od nepojavljivanja rediteljke, nepostojanja glumačkog poklona publici, neprevođenja velikih pasaža teksta, do izvesnog utiska već viđenog u scenama brutalne ogoljenosti nasilja nad dostojanstvom osećajnog i mislećeg bića (posle scena iz Gvantanama Orvel je postao literatura), ubrzo postaje zamorna i predstava se prati sa naporom....

U vanvremenom uprizorenju svake mogućne "84", koju smo živeli, u kojoj smo i koja će trajati, Pavle Pekić (Vinston), Ljubinka Klarić (O'Brajan), Nataša Marković (Džulija), kao i ostali, Milorad Damnjanović, Ivan Zablaćanski, Nada Macanković, Ljubomir Bulajić, Stefan Radonjić, Amar Ćorović i Paulina Manov su sasvim korektno i razgovetno predstavili likove koji, posle vremenske distance, više pripadaju teatru apsurda, Joneskovog tipa, nego distopijskoj ideji o ukidanju reči, bića i slobodnog izbora, kao poslednje odbrane civilizacije i evolucije homo sapiensa.

U bezličnim zavesama (scenograf Kristof Rufer), očekivano uniformnim kostimima Elen Hofman), predstava "1984" nije oduzela čar večnom Orvelovom romanesknom prokletstvu čovečanstva, ali nije ni dodala pozorišno, a još manje dramsko svetlo na monotoni i besciljni protest protiv sebe samog, u sudaru sa silom i nepravdom.