TORNADO KOJI JE ZA SOBOM OSTAVIO LEPOTU: Oproštaj od reditelja Jagoš Markovića (1966- 2023)

Glumac je Branimir Popović dirljivo u Aleji besedio o dečaku iz Titograda, koji je uobičajene dečje igre zamenio veličanstvenom i magičnom igrom u pozorištu, i već sa 12 godina tražio od teta Vanje, tadašnje upravnice pozorišta, da režira, predstavu za decu, "Plava boja snijega" Grigora Viteza!

- E taj hrabri i pomalo drski dečak postaje Jagoš Marković, reditelj, maštar jedan od najznačajnijih stvaralaca našeg vremena - rekao je Popović. - Takav, prepun energije i čežnje za nedosegnutim, zakoračio je u izazovni Beograd, spreman da bude onaj sa štitom ili na njemu. Jagošev temelj i koridor odredili su njegov rodni grad, njegov Beograd, njegovo more u čudesnoj Boki gde se otisnuo na svoje poslednje putovanje, sanjajući i odbijajući da prekine taj san.

Aplauzom, i to onakvim kakvo ne pamti srpsko pozorište, ispraćen je i sa Velike scene njegovog matičnog, Narodnog pozorišta. Kolege, prijatelji, poštovaoci na nogama su se opraštali od rediteljskog maga: samo je on nedostajao, da kao i uvek, izađe pred svoju publiku, "talente i obožavaoce" i sa raširenim rukama i još širim osmehom, uživa u dugom pljesku. Nažalost, bio je to onaj poslednji aplauz, počast i pozdrav čoveku čiji jedinstveni šarm nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

- Bio je veliki dečak u svetu odraslih. Samo svoj i neuporediv. Pozorište je bilo deo njegovog bića. Igra dovedena do kraja savladavala je sve prepreke, i uspevala. Kod Jagoša je pozorište bilo strast, do poslednjeg atoma snage i daha - rekao je Svetislav Goncić, upravnik Narodnog pozorišta. - Ali, i umetnost, ona istinska, koja ponekad ne može rečima da se opiše, velika, prava i neponovljiva. Jagoš je od imena postao odrednica - "Jagoševa predstava", "Jagoševa estetika", "Jagošev glumac"...

Da je Markovićevo ime bilo sinonim za pozorište, istakao je i Dušan Kovačević, dodajući da su njegove predstave kao tornado koji je za sobom ostavljao lepotu:

- Pričali smo nedavno telefonom, a razgovor završili dogovorom da se vidimo krajem ovog meseca kad se vrati u Beograd. Ja ću i dalje čekati, i čekati, jer možda je sve ovo samo jeftina velika pozorišna iluzija, prijatelju moj - reči su našeg akademika, upravnik Zvezdara teatra, dramskog pisca i reditelja čiji je komad "Urnebesna tragedija", Jagoš premijerno postavio u maju ove godine.

Bila je to poslednja Markovićeva režija u Beogradu, ali i karta za Sankt Peterburg, čijem se najavljenom gostovanju u Aleksandrinskom teatru beskrajno radovao:

- Tražio je da mu telefonom detaljno ispričam kako je bilo u Sankt Peterburgu gde smo igrali predstavu "Rat i mir". Kakav je teatar, scena, čak i prozori. Tražio je sve slike i snimke - otkrio je reditelj Boris Liješević. - Poslednji video snimak koji sam mu poslao bio je sa groba Svete Ksenije Petrogradske, kod koje glumci i reditelji dolaze uoči nekih važnih nastupa i mole je za pomoć. Da sam tog dana dok smo razgovarali znao da mu vreme ističe i da se sutra neće probuditi, ja i dalje ne znam šta bih mu rekao. I da li bi, uopšte, reči bile dovoljne da izraze koliko ga volim i koliko mi znači. U Crnoj Gori ima jedna izreka, umesto saučešća, kaže se "duša mu pjevala u raju". Mi svi znamo da je Jagoševa duša neprestano pevala. Duboko verujem da je pevala čak i u času smrti. I nadam se da je bilo bez bola i bez straha, duša moja najostljivija. Sa tom pesmom nas dočekaj u svetlosti, čistoti i radosti. I nema zbogom. Tu si.

Jedna od njegovih omiljenih glumica Radmila Živković, s puno tuge prisetila se njihovih dugih razgovora u kojima ju je Jagoš, s puno duha, ponekad zvao "gospođa Frojd, devojački Jung":

- Bio mi je prijatelj, drug, bila sam mu i mama, i sestra, i tetka. Vodili smo svakojake razgovore. Naše nadrealne slike smo razmenjivali i videli nešto "iza". Sada je to izgubljeno i ja nisam spremna da prihvatim. Rano, prerano je otišao. Ogroman, širok čovek. Razumeli smo se pogledom. On je bio ne samo moje ogledalo, nego i ogledalo svih nas koji smo sa njim radili i rasli, i kao ljudi i profesionalci. On se ogledao u nama, a mi u njemu.

O preminulom reditelju govorili su i Tamara Vučković, Jug Radivojević, Molina Udovički, a Nebojša Dugalić (koji je kod Jagoša poslednji put igrao "Magbetu") prisećao zajedničkih priča, pre svega o pozorištu, u kojima je svaki trenutak bio neprocenjiv:

- Jagoš je bio čovek koji ceo život nije želeo ništa drugo,osim da da sve od sebe. I neko ko se svima osećao dužan, i neko ko je stalno morao da juri dalje. Uvek kad odu ovako retki i ovako gromadni ljudi, prvo osetim stid što smo ih dok su bili sa nama nekako podrazumevali, kao da smo ih zaslužili. A onda kad odu, naknadno vrtoglavo poraste cena svakog trenutka koji smo s njim podelili. Nadam se da će sada juriti negde dalje, da mu neće biti tako tesno kao ovde. Jagoše moj dobri, raduj se tamo u zagrljaju Gospodnjem...