PISCI NEMAJU PRAVO NA NEPRISTRASNOST Intervju - Erik Vijar laureat nagrade "Milovan Vidaković"

Roman ironičnog naslova "Častan izlaz" (izdanje "Akademske knjige"), toj temi posvetio je francuski pisac Erik Vijar, kojem je u Novom Sadu preksinoć na 17. PROSEFEST-u uručena nagrada "Milovan Vidaković".

- Za smešnu nadu u "častan izlaz" jer uprkos beskrajnom sledu nasilja mali narodi teško se navikavaju na potčinjenost, bilo je potrebno trideset godina i nekoliko miliona poginulih. Tri decenije za takav silazak sa scene. Možda je bolje bilo izgubiti čast - konstatuje Vijar u poslednjem poglavlju svoje knjige.

Zvuči gotovo neverovatno da ovaj roman dugujemo vodiču iz dvadesetih godina, vremena kada je Indokina bila francuska kolonija, a koji vam je slučajno dospeo u ruke?

- Tačno. Kao svi vodiči za putovanja, i ovaj poseduje mali rečnik kako bi turisti mogli da se snađu. Ali čitajući ga, bio sam iznenađen autoritativnim tonom: "Podigni krov, spusti krov, vozi u banku, vozi na plantažu, vozi u hotel". Nijedna uljudna reč. Tokom francuske kolonizacije mogao si, dakle, da putuješ u Vijetnam a da sa Vijetnamcima ne vodiš nikakav razgovor već samo da im izdaješ naredbe. Odmah posle tog vodiča tragao sam za arhivskim dokumentima. Počeo sam knjigu time kako izgleda inspekcija rada na plantažama kaučuka koju drži proizvođač guma "Mišelin". Dakle, krećem od autentičnog dokumenta tako da ja ne izmišljam ništa novo, svi dijalozi su u tom dokumentu, ja sam ih samo preuzeo.

Kako ste uspeli da hladni birokratski jezik samog dokumenta oslobodite okova a da ipak ostanete verni faktima?

- U izveštaju radne inspekcije je scena kada oni dolaze do zaključanih vrata, traže od upravnika ključeve, a on ih nema. Oni insistiraju, on ih nalazi, a kada se vrata najzad otvore, nalaze Vijetnamca strahovito mučenog i na samrti. Ta scena, tako hladno ispisana u izveštaju, prikazuje celokupan kolonijalni svet. Njegova glavna odlika je negiranje i sakrivanje istine iza nekih gvozdenih vrata.

Mislite li da književnost može da, makar unekoliko, da osvesti čovečanstvo kako da ne ponavlja iste greške?

- Verujem da pisanje i književnost uopšte izazivaju neka nova saznanja.

Primajući nagradu sa imenom začetnika srpskog romana Milovana Vidakovića, rekli ste da bi bilo "potpuno otrcano" kada bi se današnji pisci ponašali neutralno. Može li se dodati i reč "neodgovorno"?

- Mi smo odgovorni za svaku reč, dah, ton i trag koji utiskujemo. Da, otrcano bi bilo da se danas pravimo nepristrasnim, kao da se ovim poslom možemo baviti van društva i ličnog stava, kao da smo zatrpani u maštu i jezik. Književnost vredi više od toga. U suprtokom, koja će tišina nositi naše ime?

Da li zbog oslonca na istoriju, svoje knjige radije nazivate hronikama nego romanima?

- Pisati o istoriji znači pisati u obliku koji bi takođe trebalo da bude zajednički posao, pokušaj da probamo da nađemo uzroke, da temeljno razmislimo. Ranije je istoriju pisala nekolicina ljudi koji su bili u službi vladara, a sada sva moć sveta je u rukama nekolicine ljudi. Možda je ovo pravi trenutak da književnost kroz pričanje o istoriji postane kolektivna.Istorija je sama po sebi kolektivni, zajednički događaj. Tiče se svih nas. Nastojim u svojim hronikama, pripovestima, da kao pisac budem vidljiv.

Rođeni ste u Lionu maja 1968. godine, u vreme građanskih nemira u Francuskoj koji su se brzo prelili i u druge zemlje. Da li je istina ili metafora da vas je majka često iznosila na balkon baš u vreme protesta?

- Činjenica je da sam rođen u istorijskom trenutku, a pošto je moj otac učestvovao u protestima, majka je povremeno izlazila sa mnom u naručju na balkon da pokuša da ga ugleda u mnoštvu ljudi. I moje detinjstvo je obeleženo epohom u kojoj se još uvek tražila kolektivna emancipacija, kada je postojala žeđ za njom i kada su se svi nadali da će se ona nastaviti. Sada živimo u vremenu koje pokazuje ne samo da se napredak nije dogodio, već da smo se vratili daleko unatrag.

Koliko je današnja demokratija daleko od šezdesetosmaških snova ?

- Voleo bih da danas demokratija omogući sve vrste sloboda koje nam trebaju ali mi se to čini nemogućim u svetu gde jedan oligarh poseduje bogatstvo koliko ceo jedan narod može da proizvede u godinu dana. Ama, mnogo mu je! To je problem koji književnost ne bi smela da ignoriše. Asimetrija koja danas postoji između moći i pojedinca, između pojedinca i države ili između dve države toliko je velika da pravi podlogu na kojoj savremena književnost treba da se razvija. A, ako to ne radi, onda ona postaje samo folklor.

Pišete li već novu knjigu?

- Uvek pišem istovremeno nekoliko knjiga zato što neke pišem, neke popravljam, a neke stoje i odmaraju se. U jednoj od tih knjiga tema je rasna segregacija u Sjedinjenim Američkim Državama, vidljiva i manje vidljiva. To su vrste izuzetno snažnog a nedovoljno vidljivog nasilja.