NIJE VEROVAO DA ĆE OSTARITI: Jagoš Marković otišao u večnost sa pozorišne scene, kao malo ko - pun života (FOTO)

Iznenadna i prerana smrt odvela je Jagoša pravo u legendu. Istina, za razliku od drugih velikih umetnika, postao je to još za života: nepogrešivo je stvarao čaroliju na sceni i oko nje, divili su mu se glumci, uprave pozorišta, kolege, novinari.

Svaka nova predstava iščekivala se s radoznalošću, na njegove premijere dolazili su svi koji nešto znače u javnom životu (čak i retki posetioci teatra), pa i reditelji koji obično ne idu da gledaju "kako drugi obućar pravi cipele". A on, nasmejan i razigran, uvek bi izlazio na poklon premijernoj publici koja je, bez izuzetka, sa oduševljenjem ispraćala svaku njegovu novu predstavu.

I baš kako je glasio naslov jednog našeg intervjua, Jagoš je umeo u svakom od svojih ostvarenja da pronađe "lekoviti smeh iz tuge", a tim lekom krepili su se i u njegovoj rodnoj Crnoj Gori, i u Beogradu, i na prostorima bivše Jugoslavije, i u inostranstvu. Smeh je bio katarzičan i zarazan, a Jagoš neodoljiv:

- Stalno su mi, zbog energije i života koji je "šibao" sa scene, govorili: "Vi ste kao cunami!" A ja se uvek setim Sterinije Feme koja lepo kaže: "Takva sam kakva sam, za sebe sam." Eto, i mi smo takvi - kakvi smo. Kako nam je, mi znamo. Možda sebi i najteži. Ali nam je lakše uz Nušića - rekao je u razgovoru za naš list, povodom postavke "Dr" u Narodnom pozorištu.

Voleo je domaće pisce, mada je često i rado iščitavao svetsku klasiku. Umetnici čuvenog Dramatena u Stokholmu, sa simpatijama su godinama posle premijere Strindbergove "Kristine", pominjali njegov šarm i kalambure. Jedan od glavnih glumaca Erik En ispričao je tim povodom:

- Na jednoj probi nije se pojavila moja partnerka Elin Klinga. Trebalo je da imamo ljubavnu scenu, a Jagoš u rediteljskom zanosu i nastojanju da objasni kako to treba da izgleda - počeo je da priča na italijanskom! I što je najinteresantnije, iako nismo znali jezik, svi smo ga razumeli. Sve što radi, radi sa takvom strašću i sugestivnošću, da se pokazalo da jezik nije bitan.

A da ova "slovenska duša" i puši sa strašću, uverili su se kad se (posle tromesečnih proba) vratio u Beograd. Budući da je tu "strast" najčešće ispoljavao u četiri zida (pušenje je u Švedskoj strogo zabranjeno na većini mesta) domaćini su posle odlaska našeg reditelja morali da ceo stan okreče.

Svedočili smo u Sibiru još jednom nesvakidašnjem događaju i pravoj poslastici: Jagoš je na međunarodnom festivalu u Omsku "uskočio" u sopstvenu "Gospođu ministarku", igrajući Peru Kalinića! Ali, ni to nije sve: on je drugog Peru (Pisara) na istom izvođenju dodelio kolegi (i tadašnjem direktoru Drame Narodnog pozorišta) Kokanu Mladenoviću. Kako je došlo do ovog ekskluzivnog uskakanja, objasnio je:

- Noć pred put zazvonio mi je telefon i rečeno mi je da Duško Premović neće moći da igra. Pošto je već bio zatvoren spisak putnika, bilo je nemoguće da krene neko drugi. Rečeno mi je da treba da uskočim u ulogu Kalinića, a ja sam to morao da prihvatim bez reči! Jer, pet dana ranije saznalo se i da je Rade Marković sprečen da otputuje: golemo breme Pere Pisara prebacio sam na Kokana Mladenovića, koji je, kako se pokazalo, to uradio junački i glumački savršeno. Zato, nikad ne reci nikad. Ovo je moj dug pozorištu...

Uz Jagoša su se uvek neka čuda dešavala. Sofoklovu "Antigonu" požar je pre premijere isterao iz matične kuće (Narodnog pozorišta), ali malo ko je tada znao da ju je vatra dočekala i u JDP, gde su upriličili prvo gostovanje. Zato je izvedena bez generalne probe:

- Prvo se zapalila dim mašina, pa smo zbog straha od požara morali da odustanemo od svega što pada "s neba". A trebalo je da pada neko posebno brašno. Razmišljali smo da ga zamenimo kvarcnim peskom ili grizom, mada smo na kraju iz bezbednosnih razloga od svega odustali. Potom je nastao problem sa rotacijom, pa su naši dekorateri ručno pomicali patos i vrteli po praznoj sceni. Poslednjeg dana pred premijeru planirana je generalna proba, ali nam se onda razboleo Miša Janketić. Tako je predstava izašla bez poslednje probe, bez rotacije, bez brašna i bez oslikanog poda - otkrio je Jagoš kako je protekao ovaj "premijerni" doživljaj, uprkos kome je predstava zaživela punim sjajem.

Taško je prihvatiti da je neko ko je toliko bio živ, otišao na drugu obalu. Ima neke simbolike što se to desilo baš u njegovoj Boki Kotorskoj. Pre dvadesetak godina u poznatom NIN- ovom upitniku, kada niko nije slutio da će se tako brzo završiti jedan, u svakom smislu, bogat život, odgovorio je na pitanje kako bi želeo da umre:

- Mirne savesti. Plativši sam sve svoje grehe za života. Da sve sam pospremim, da dugove ne ostavim. Pre onih koje volim. Okružen svojima. Redom. Bez poniženja koje bolest nosi.

Želja mu se, nažalost, ispunila, ali mnogo pre vremena. U svemu je išao "brzom prugom", pun života, ni sam ne verujući da je kraj, uopšte, moguć:

- Ja još ne znam ni da li ću ostariti, a kamoli umreti. Šta je vama, to je promena agregatnog stanja.

I koliko god da je živeo, on zaista, nikada ne bi ostario. Zauvek mlad ostaće u srcima onih koji su ga voleli.