SAMO ČIST UM MOŽE DA SPASE SVET: Pesnik Vito Marković o novoj knjizi, pohlepi i pošastima 21. veka
KAD se tačno pre 60 godina Vito Marković (1936) oglasio prvom zbirkom pesama "Panika tela", bilo je jasno da je na scenu stupio pesnik retkog talenta.
Foto V. Danilov
Potvrđeno je to i potonjim knjigama "Pakao", "Pustoš" i "Smrt", "Udes", "Nasmejana žrtva"... za koje je dobio nekoliko uglednih nagrada. Ostao je upamćen i kao izuzetno uspešni glavni urednik ugledne izdavačke kuće "Grafos".
Ovih dana izašla mu je nova pesnička knjiga "Lirski dodir stvarnosti", u izdanju "Partenona" u kojoj su stihovi napisani u poslednje dve godine.
Vaše ukupno delo duboko je vezano za vaš životni put. Kada se osvrnete na protekle decenije, šta vidite?
- Moj životni put je pun tuge, suza. Rođen sam u Podravnom, i za vreme Drugog svetskog rata našao sam spas u Srbiji. U Ivankovcu kod Ćuprije završio sam prva dva razreda osnovne škole, a posle rata, kao ratno siroče, u Sloveniji, u Rušama, u porodici Knifiz, završio sam treći razred. Sledeći razred završio sam u domu ratne siročadi u Brčkom, i nastavio školovanje. Tamo sam podigao pobunu zbog loše hrane, zbog čega sam bio izbačen iz doma. Lutao sam ulicima, tugovao, i na kraju ilegalno ušao u internat. Kada su otkrili da sam ratno siroče, obezbedili su mi socijalno staranje, a 1955. javio sam se na raspisani konkurs za najlepšu pesmu, ili prozni zapis o zavičaju, u tadašnjem omladinskom listu "Omladina" u Beogradu. Od nekoliko hiljada učesnika dobio sam prvu nagradu, a posle završene gimnazije, završio sam na Filološkom fakultetu u Beogradu. I otada sve do danas dodirujem životnu stvarnost i sanjam samo u Beogradu.
A kako doživljavate ovo sadašnje vreme, 21. vek?
- To nije moj vek. Pun je opasnosti i beznađa, prepun žalosti i jada. U njemu nije lako biti živ. Svako beži nekud, trči ispred smrti, traži nešto gde će naći spokoj, mir.
Foto promo
Šta je po vama najveća boljka današnjice?
- Pohlepa. U ovom veku ne imati i nemati, svedeno je sve. Jak slabijeg ništi, pretvara u plen, u ranjeno zvere. Na stazi postojanja, iz dana u dan, od jačega slabiji beži, posreće, pada, na sigurnije mesto glavu sklanja.
O životu i smrti u ovoj knjizi govorili ste i na filozofski i na lirski način...
- Između nastajanja i nestajanja, vreme je postojanja. U tom vremenu smrt sama nije. Od života se ne odvaja. Smrt i život istu ružu čine.
Plaši li vas prolaznost, nestajanje?
- Ne, kao sanjar, i danima i noćima, snom jak, neobuzdan u snovima i mislima, za večnim u sebi i izvan sebe, čeznem, tragam. O večno, o daleko, o beskonačno, trajno i svesno i podsvesno zovem nedozvano, stalno.
Ima li nešto što vas zastrašuje?
- Ima. Sve noviji i noviji naleti smrti koje pohlepa u svetu stvara. U tuči sa životom, smrt postaje sve jača i jača. Prostor i vreme od života otima, sve više i više osvaja.
Šta po vašem mišljenju može da spase ovaj svet?
- Samo čist um.
Šta to beše?
- Čist um svetlost je života. S dobrim namerama, oduvek, čist um, dobrota i lepota spasavaju svet.
Vreme, opis
Doba je straha i tuge,
Glasna je tišina,
Vetar peva, cupka, skakuće,
Muzika ništavila svira, svira,
Smrt likuje, ume da umre,
Moć ima, ubija, ubija,
Ne da životu život da bude!
(Iz zbirke "Lirski dodir
stvarnosti")