POZORIŠNA KRITIKA: Šta je ljubav nego fantazija

O svetu periferijskih ju­naka, koji imaju samo jednu želju, da ostvare svoj san, bio on sentimentalan ili poslovan, Popović je pisao mnogo i po specifičnom jeziku i biću naroda u njemu postao neprevaziđen u našoj dramaturgiji.

"Ljubinko i Desanka" je igra, zasnovana na izvrsnim akterima, i bez toga ne može da uspe.

U Zrenjaninu, re­ditelj Milan Nešković i dramaturg Jelena Mijović su ovo opšte mesto za postavku Popovićevih "tragič­nih farsi" (a ovde su akteri doslovno bili bravuro­zni) obogatili dijalozima iz TV scenarija za "Čitav život za godinu dana" istog pisca, čime bi pozorišnu igru prikovali za tlo, da reditelj nije proširio zna­čenje komada, igre, ljubavi, tragikomedije na ideju cirkusa, kao mesta gde se čuda događaju, i veruje im se. Ceo život je cirkus, izgovara se počesto u "Ljubinku i Desanki". Ljuljaške, koje liče na trapez dinamično upotpunjavaju radnju. "Karakteri" plutaju ovim snovi­đenjem kao barke bez kormilara, svako kao da naslepo pipa svoju sudbinu. Sara Simović Desanku prikazuje kao biće, koje svoje probleme rešava sopstvenim sredstvima, očigledno zloupotrebljavanim.

Ona če­ka Ljubinka (Milan Kolak), pogrešno verujući da on može da urgira za rešenje njenog životnog problema. Ali Slučaj upliće prste u taj odnos, a pomažu mu i Avgust (Ivan Đorđević Džudi), kao i Špijalter (Jovan Torački), koji postaje, umesto pomoćnika, nepotrebna komplikacija...

Nastalo u vreme vladavine teatra apsurda, polovi­nom prošlog veka, pisanje Aleksandra Popovića du­guje, dakako, i Beketu, ali i Jonesku, pa i Nešković ne propušta priliku da ontološke istine, o životu i opstanku, pokaže kao klovnovsko verovanje da se iz pustinje (samoće) može izaći "trikom". Posetioci te samoće (kao Poco i Laki u "Godou" mogu da pokvare idealnu ravnotežu beznađa, i zato nisu dobrodošli. Od Joneska, i Popović, i Nešković baštine blagogla­goljivost, koja bi bila sama sebi svrha, da nije odlika ličnosti, njena poslednja odbrana od besmisla i ži­votnog neuspeha...

Uz muziku, ples, kalambur, akrobacije (koreograf Andrija Kulešević), kako fizičke, tako i jezičke, Nešković zaokružuje ovu tragikomičnu ljubavnu priču onako, kako svaka domaćica, koja prati TV seriju u svojoj kuhinji, želi - hepiendom. No, ku­hinjica, u kojoj će se pilence na­ći u supi (a O. Vajld tvrdi da je "nahrani životinju!" formula ljubavi) volšebno nastaje od javnog toaleta u parku (sceno­graf Marija Kalabić) i posta­je metafizički prostor, gde su čuda mogućna u oba pravca. Sa­mo san o sreći čini ovaj životni cirkus, čiji je glavni pokretač ne­sporazum, stvarnim i održivim.