BEZ POEZIJE NE BISMO DOBRO RAZUMELI SVET: Erik Sarner, francuski književnik za "Novosti"

Rođen je u Alžiru, neko vreme živeo je u Marselju, a u poslednje vreme najčešće prebiva na visovima luke Montevideo, spreman da se svakog trenutka otisne na novi put.

Ni na trenutak se nije dvoumio kada mu je od pisca Jovana Zivlaka i Društva književnika Vojvodine pristigao poziv da gostuje na prošlonedeljnom, 18. Međunarodnom književnom festivalu u Novom Sadu.

- Nikada ranije nisam bio kod vas u Srbiji. Sviđa mi se ono što vidim - široko osmehnut za "Novosti" kaže Sarner u bašti Hotela "Vojvodina" koji je u minulih 169 godina ugošćavao mnoge viđene umetnike, a među njima Miloša Crnjanskog, Lazu Kostića, Marka Miljanova...

Sa prepoznatljivom dozom francuskog šarma naš gost priznaje da nedovoljno poznaje srpsku književnost, ali i da se taj nedostatak popravlja na svakom koraku tokom njegovog boravka u Novom Sadu.

- Uostalom, ni Novi Sad do ovog susreta nije ništa znao o meni, pa možemo da kažemo da smo tu egal - kaže uz zarazan osmeh ovaj autor dvadesetak knjiga pesama i putopisa, laureat mnogobrojnih nagrada, koji od 2007. godine živi na relaciji Pariz-Berlin-Montevideo.

Među njegovim najpoznatijim delima je stihovima prepričan život crnog američkog profesionalnog boksera Reja Šugara Robinsona koji se takmičio od 1940. do 1965. godine. Ovaj izuzetan Sarnerov tekst zaživeo je i na pozorišnim daskama. Autor je i istraživačke putopisne priče o haićanskom piscu i diplomati Žaku Stivenu Aleksisu (1889-1962) koji je 1961. godine pod nerazjašnjenim političkim okolnostima izgubio život. Sve knjige našeg sagovornika proističu iz ambicije da što verodostojnije istraži i prenese svoja zapažanja na sve četiri strane sveta.

S kakvom ambicijom ste 2012. objavili knjigu "Putovanje u Alžir" o zemlji u kojoj ste rođeni dok je njome upravljala Francuska?

- Malo vremena posle rođenja proveo sam u Alžiru, nisam ga dobro upoznao. Hteo sam da to ispravim i otkrio sam zemlju zanimljivu i složenu u svakom smislu, državu u kojoj se govore mnogi jezici. Sudbine Alžira i Francuske su povezane zauvek kao i njihova istorija. O tome se ne zna dovoljno ni u Alžiru, ni u Francuskoj. Knjiga ne može to neznanje da promeni iz korena, ali može makar malo da pomogne.

U kakvom su odnosu u vašim knjigama istorijske činjenice i umetnička sloboda?

- Nisam istoričar niti sam politički komentator, ali nastojim da budem precizan u istorijskim, geografskim i političkim podacima koje dajem čitaocu. Pesnik u meni, naravno, dopušta umetničku slobodu svojoj olovci, papiru i srcu jer važna je i iskrenost.

Francuski kritičari ocenili su vašu "Priču o putovanju od Montevidea do Ušuaje preko Rija" kao vrlo poetičnu. Da li je tome prvenstveno doprinelo srce ili istorijat?

- U Montevideu gde sam se nastanio, upoznao sam Adrijanu, Brazilku mešovite rase sa kojom sam proputovao južni deo Latinske Amerike, između Montevidea i Ušuaje. Na tom putu upoznali smo galerije žena i muškaraca - prodavaca knjiga, gaučosa, psihoanalitičara, vlasnika hotela, farmera...

Ako biste utiske saželi u nekoliko redova, kako bi glasio vaš zaključak o muškarcima i ženama?

- Svi mi smo različiti i u isto vreme slični jedni drugima. Razlike su veoma važne zato što svako, bez obzira na poreklo može nešto da donese bilo kome drugom. Bio sam impresioniran snagom, imaginacijom i znanjem žena u Urugvaju. U Nikaragvi isto tako.

Zanimalo me kako oni zamišljaju svet. Različito ga zamišljaju. Te žene se mnogo manje plaše stvari koje su povezane sa srcem nego muškarci. Oni se najviše plaše svog srca.
Kao zaljubljenik u džez, progonjen duhovima Elvisa Prislija i Džona Stajnbeka, prošli ste

Amerikom od istoka do zapada legendarnom rutom 66. Plaše li se američki muškarci svog srca?

- Svuda postoji ta vrsta straha. Zaključio sam da muškarci moraju još puno toga da nauče od žena. Od svoje majke i svih žena koje su obeležile moj život, naučio sam se važnoj osobini - da budem strpljiv i smiren pred problemima. Uostalom, reč poezija dolazi od jedne starogrčke reči čije značenje je "praviti", a to već samo po sebi traži puno strpljenja.

U jednom intervjuu pomenuli ste Pola Valerija i njegovu misao "Pesma je dugotrajno oklevanje između zvuka i značenja". Da li to karakteriše i vaše stihove?

- Za mene su ritam i zvuk od veoma velike važnosti. Kada nešto pišem, proveravam zvuk tih reči. Na primer, naš prozni pisac Flober je kazao da je potrebno da tekst prođe i kroz usta. Osećaj u telu nam govori bez ikakvog razumnog objašnjenja. Kao kad gledate sliku, a ne pitate sebe šta to znači, već osetite unutar sebe to značenje.

Šta karakteriše savremenu poeziju u Evropi u kojoj politika i tržište oblikuju ljude?

- U Francuskoj je u poslednje vreme došlo do preporoda - otvara se sve više malih izdavačkih kuća. Svakog juna u Parizu, izdavači prodaju veliki broj knjiga. Žan-Pjer Simeon, priznati pesnik i vatreni branilac poezije, objavio je knjigu pod naslovom:

"Poezija će spasiti svet" i požnjeo uspeh. Možda stihovi ne mogu da spasu svet ali lišiti se čitanja poezije značilo bi i lišiti sebe suštinskog doprinosa razumevanju sveta.

Ćirilica lepa kao slika

A VAŠ španski kolega Siljeruelo videvši svoju pesmu na ćirilici rekao je da je lepa kao umetnička slika. Smatrate li prioritetnim za svaku naciju čuvanje svog jezika i pisma?

- Apsolutno, svako treba da očuva svoj jezik i svoj identitet. Lepo je zapažanje španskog kolege. Da, lepa je vaša ćirilica. Uvideo sam to danas u manastiru Velika Remeta gde su nas odveli naši ljubazni novosadski domaćini na čemu sam im posebno zahvalan.

Tehnologija

A PLAŠE li vas tehnološki dometi savremenog sveta bazirani na veštačkoj inteligenciji. Ko će u budućnosti pisati stihove?

- Živimo u čudnom periodu tranzicije. Niko to ne zna, a posebno političke vođe pojma nemaju o krajnjim dometima tehnoloških eksperimenata.