POEZIJA DEPRESIJU LEČI KAO RELIGIJA Intervju - Piter Makaj, britanski pesnik, laureat nagrade "Novi Sad"

Makaj je objavio dve knjige poezije "Gu Leor" (2015) i "Nadur de" (2020), koje govore o egzistenciji i opstanku.Prevedene su na češki, francuski, nemački, irski, oksitanski, makedonski i slovački jezik. Zahvaljujući nagradi "Novi Sad", njegovi odabrani stihovi biće štampani na srpskom jeziku i ćirilici.

- Ovo je moja prva internacionalna nagrada. Čini me srećnim i podstiče me da i dalje pišem. Nisam do sada bio u Srbiji, a Novi Sad mi se dopao već na prvi pogled. Iznenađen sam koliko je tu mnogo mladih ljudi i pozitivne energije. Do sada sam o vašoj zemlji i narodu znao veoma malo, ali tu manjkavost ispraviću u narednim godinama - obećava laureat glavne nagrade festivala koji je ovih dana, u organizaciji književnika Jovana Zivlaka i Društva književnika Vojvodine, postao - punoletan.

Kada je reč o lekovitosti poezije - planeta je u velikoj depresiji zbog rata u Ukrajini, političari nemaju vremena za stihove. Imate li utisak da se "obični" ljudi vraćaju poeziji?

- Već tri decenije postoje polemike na temu da li će čovek koji čita poeziju postati kvalitetnija, humanija i ekološki osvešćenija osoba. Poezija ne može spasti svet, ali može svakog od nas, u ovo vreme čija je glavna karakteristika površnost, da podstakne na dublja razmišljanja i na razmišljanje o svetu u drugačijim, boljim perspektivama. Već to je dovoljno da se na ličnom i globalnom planu, makar za milimetar, stvari pomere nabolje.

Sećate li se dana kada vam je sinula misao da napišete prvi stih?

- Pisao sam poeziju kao četvorogodišnjak, barem tako tvrdi moja majka, ali ja se ne sećam toga... Zapravo, ja sam stalno u svetu poezije jer moj pradeda je bio pesnik, tetka je bila pevačica. Stihovi, reči i muzika su bili svuda oko mene. U mojoj porodici književnost i poezija bile su svakodnevica. Bio sam sedamnaestogodišnjak kada sam napisao prvu pesmu. Nije bila nešto posebno, ali nije bila ni tragično loša.

Dok pišete, imate li u glavi poruku za nekog zamišljenog čitaoca koji drži u ruci vašu knjigu ili na "Guglu" čita vaše stihove?

- Ne postoji neka posebna poruka. Poezija je za mene potreba za igranjem rečima i emocijama. To je ozbiljna igra s rizikom jer mi, pesnici smo ljudi koji pronalaze. Ali pronalazimo ono što je već postojalo u prošlosti pre više od dve hiljade godina, a mi danas tim istim temama - ljubavi, religiji, nauci, smislu postojanja - dajemo novi oblik i uokvirujemo ih u drugačiji ram. Ne pišem za konkretnog već za nekog imaginarnog čitaoca koga zamišljam u svojoj glavi.

Nekada je poezija čitana na trgovima, danas je sve manje pesničkih večeri... Nedostaju li vam neposredni susreti sa čitaocima?

- Ta se promena u Engleskoj drastično primetila još osamdesetih godina prošlog veka. I pre interneta pisci su se retko direktno susretali sa čitaocima. Ali i danas, u Pragu, a čujem da je to slučaj i u Srbiji, poezija se čita pred 50 ili sto ljudi što je fantastično. Mi, nažalost, to nemamo.

Osim na engleskom, pišete i na svom maternjem škotsko-gelskom (gealskom), jeziku. Dopire li taj stari jezik do današnjih čitalaca?

- U Ujedinjenom Kraljevstvu gelski jezik govori svega 50 hiljada ljudi u okolini Edinburga. Gelski je mali jezik na kojem da biste pričali o filozofiji morate da koristite religijski rečnik. Da biste govorili o tehnologiji i internetu morate da dopunite svoj jezik. Teško je ali i izazovno. Tako da uvek guraš jezik šire i to je uzbudljivo. U engleskom jeziku reči su već tu, a na gelskom moraš da ih izmisliš.

U misiji očuvanja svog jezika, prihvatili ste se i posla radijskog novinara u blizini Edinburga... Kako se pesnik snalazi u novinarskoj profesiji?

- U Škotskoj manjina koja govori gelski ima video-kanal, radio-stanice i druge svoje medije. Govorim u vestima o politici i internacionalnim pitanjima. Toj misiji posvetili su se pisci, farmeri, ribari i drugi ljudi različitih zanimanja. Svi smo mi, bez obzira na glavno zanimanje, neka vrsta novinara i promotera u misiji produženja trajanja našeg maternjeg jezika.