NI U ČIJEM DANU NE GREJE SAMO SUNCE: Intervju - Pejton DŽons, umetnica, kustoskinja i nekadašnja driektorka londonske galerije "Serpentajn"

Ističe za "Večernje novosti", Džulija Pejton Džons, umetnica, kustoskinja i nosilac titule dama Britanske imperije, upravo zbog doprinosa na međunarodnoj sceni, koji je imala kao 25-godišnja direktorka čuvene galerije iz londonskog Hajd parka. Juče je u beogradskom "Iks vitaminu", otvorila izložbu crteža i predstavila istoimenu knjigu "Pijin svet".

- Revolucija se nastavila u evoluciju, a sve je počelo sa Demjanom Herstom i grupom njegovih istomišljenika, koji su nastavili svoje samostalne karijere. Okrenuli smo se mlađim autorima, ili onima internacionalno zapaženim, koji nisu izlagali u Britaniji. Mnogi u kasnije izrasli u velika, titanska imena - nastavlja umetnica koja je u 64. godini napravila veliki preokret u životu, rodivši ćerku Piju.

Ovi crteži i knjiga su neka vrsta vašeg vizuelnog dnevnika?

- Beležila sam svaki momenat dana koji smo Pija i ja provodile zajedno, a to su bili uglavnom jutarnji i večernji časovi, a često i neki drugi trenuci. Nisam bila svesna da crtam svoju intimu - kako se češljam, perem zube, sedim na toaletu... Bila je to naša svakodnevica, bez zadrške. Pija je bila i uznemirena i plakala, imala svoje tantrume. Ali je bilo i mnogo uživanja. I sve to predstavlja život svakog čoveka na planeti, svakoga dana. Ni u čijem danu ne greje samo sunce. To svakodnevno crtanje zahtevalo je disciplinu, koju ja inače, volim. Podelila bih list na dvanaest delova i u svakom tom prozoru je bio po jedan crtež.

Koliko je teško reći detetu istinu, kako stoji u jednoj od vaših beleški, uz crteže?

- Ne postoji ispravan i pogrešan način za to, a ja sam učila usput. Učila sam od Pije, i shvatila kako je velika privilegija imati ćerku, posebno u mojim godinama. Ranije nisam uviđala ni koliko su žene neverovatna stvorenja koje uspevaju da održavaju kuću, neguju decu, grade karijeru... I da napreduju, uprkos komplikovanim situacijama. Dovoljno je teško i samo se baviti svojom profesijom.

Da li ste se i vi odrekli dela karijere, da biste bili majka?

- Odlučila sam da promenim posao, prešla iz javnog u privatni sektor. Tako da mi se i život promenio. Ostala sam u svetu umetnosti, ali sada imam drugu perspektivu.

Deo dnevnika obuhvata i period pandemije korone, tokom kojeg smo svi imali zajednička, ali i lična iskustva...

- U početku je sve bilo veoma zastrašujuće, jer nismo znali šta sve nosi pandemija. Svi smo se okrenuli sebi, jer smo morali da sedimo u kući. Meni je to donelo pogodnost da više vremena provodim sa Pijom, jer sam radila od kuće. A kada bi ona otišla u krevet, u ateljeu sam crtala ono kroz šta smo prošle. Mislila sam tada da se svet nikada neće oporaviti, ali se sad već sve, bar kada su u pitanju muzeji i umetnost, vratilo na nivo na kom je bilo pre pandemije.

Šta su vam bili najveći strahovi i kako ste se od njih branili?

- Bojala sam se, za sebe i ćerku, da ćemo se zaraziti, da će da se dogodi nešto strašno. A plašila se i Pija. A onda smo se navikli da stalno ulazimo i izlazimo iz karantina. Ipak, najveći strah mi je bio da će to ostaviti ožiljke Piji. Kada je došlo vreme da se vrati u vrtić, čvrsto se držala za mene, nije želela da me pusti. U obdaništu su bili susretljivi i dopustili joj da prođe kroz taj period prilagođavanja na odvajanje, i ponovni život u svetu van kuće.

Svet je ipak prolazio i kroz veće krize i pošasti nego što je bila korona?

- Sa pandamijom smo imali situaciju da su nas na dnevnoj bazi zasipali podacima o umrlim i zaraženima, što su vlade koristile za neku vrstu kontrole. Ali, sigurno je bilo i gorih stvari. Recimo, vi ste u Srbiji imali bombardovanje. Vaš geografski položaj čini vas mnogo povredljivijim, nego što su neki drugi delovi sveta. Pre neki dan sam iz kola videla urušenu zgradu, pa mi je taksista objasnio da je bila pogođena u NATO bombardovanju. Mogu samo da zamislim kako je to bilo strašno.