BESMRTNI MIRIS MILION RUŽA: Gruzijski umetnik čijim se slikama divio i Pikaso, borio se za golu egzistenciju čitav život

Kako pesma kaže, voleo je jednu francusku glumicu (zvala se Margarita de Sevr), koja je volela cveće. Prodao je sve što ima, i slike i krov, i trg ispred hotela u kome je boravila ispunio morem ruža:

...Milion, milion, milion crvenih ruža/kroz prozor, kroz prozor, kroz prozor vidiš ti./Onaj ko je zaljubljen, zaljubljen i to ozbiljno/Svoj je život za tebe pretvorio u cveće...

Margarita je napustila Tbilisi, prema jednoj priči, a da nikada nije upoznala svog strastvenog obožavaoca, siromašnog slikara opčinjenog njenim plesom i glasom. Otputovala je, tvrde, u pratnji bogatog udvarača. Druga legenda kaže da ga je omamljena mirisom cveća, jednom poljubila u obraz, u znak zahvalnosti. I otišla.

Pirosmani je Margaritu, i pored toga, večno vezao za Tbilisi. Naslikao je njene pune usne, jake obrve, krupne oči, jedre obraze i obline, lepršavu belu haljinicu, prugaste čarape i naravno - buket cveća u ruci. To remek-delo, jedno je od 152 rada koje čuva Umetnički muzej Gruzije (deo Gruzijskog nacionalnog muzeja, poznat kao Muzej lepih umetnosti "Šalva Amiranašvili", čija je zgrada u Puškinovoj ulici trenutno zatvorena zbog rekonstrukcije).

Nedavno je "Glumica Margarita", uz izbor drugih čuvenih slika, njih oko 50, među kojima su i ikonička crno-bela "Žirafa", kao i "Ribar", "Čuvar dvorišta", "Žena sa kriglom piva", gostovala u Muzeju moderne umetnosti Luizijana u Danskoj, a od 17. septembra će se naći na postavci švajcarske Fondacije "Bejeler". U gruzijskoj prestonici trenutno može da se vidi dvadesetak njegovih platana u Nacionalnoj galeriji, koja je posle renoviranja pre dve godine otvorena upravo delima Pirosmanija. Deo postavke je i Pikasov crtež, na kome je genijalni Šanac na svoj način predstavio gruzijskog genija, decenijama posle njegove smrti, 1972. godine.

Samouki umetnik, Niko Pirosmanašvili (kako mu je pravo ime, na gruzijskom), rođen u porodici poljoprivrednika, u selu Mirzani (oblast Kaheti), slikao je na crnom platnu. Na njemu je snažnom linijom i jedinstvenim koloritom oživljavao scene iz svakodnevnog života, obične ljude - zemljoradnike i zanatlije, ali i istorijske ličnosti, privatne proslave i verske praznike, domaće i divlje životinje... Slikao je brzo i obično za nisku nadoknadu. Radio je po narudžbini i reklame za restorane i radionice. Valjalo je preživeti u Tbilisiju, u koji je stigao kao siroče, sa deset godina gde su ga prihvatile već udate sestre.

Kako je bio izrazito siromašan celoga života i borio se za goli život, slikarstvo mu je bilo usputni posao. Počeo je kao sluga u bogatim gruzijskim i ruskim porodicama, potom krečio po kućama, radio na železnici, pa otvorio mlekaru... U krugovima starog Tbilisija znali su ga kao lokalnog slikara panoa, ali su malo razumeli značaj njegove umetnosti. Među prvima koji su zapazili snagu, originalnost i univerzalnost njegovog izraza, bili su Ilija i Kiril Zdanevič i Mišel Le-Dantju. Ovi kasnije poznati umetnici 20. veka, koji su pripadali krugovima ruske avangarde, kao studenti su posetili Tbilisi. I tu, na odmoru, slučajno su otkrili slike autodidakta koji je bez znanja o kretanjima u svetskoj umetnosti, radio poput savremenika u značajnim evropskim metropolama.

Tako su oni prvi glas o Pirosmanijevim slikama proneli van granica Gruzije, pa su se četiri njegova dela našla 1913. na čuvenoj avangardnoj izložbi u Moskvi, pod nazivom "Meta". Likovni kritičari, kako ruski, tako i francuski, odmah su uočili njihovu izuzetnost. I seoski momak Niko Pirosmanašvili bio je na pragu svog prvog uspeha u životu, koji je mogao da ga spase bede u koju je sve dublje upadao, posebno uoči izbijanja Prvog svetskog rata, kada su osiromašili mnogi njegovi poslodavci, jer su se zatvarale kafane. Ali, nije mu se dalo.

U ulici koja nosi ime ovog najvoljenijeg umetnika u drevnoj zemlji na Kavkazu, uz železničku stanicu u Tbilisiju, može da se poseti njegova izba ispod stepenica (danas muzej). U tom prostoru bez prozora, u gotovo potpunom mraku nastajale su slike bezvremene lepote. Teskoba u kojoj je živeo i skončao, potpuno sam i bolestan, oseća se i sada.

Da bi se od metro stanice došlo do ovog muzeja od dve sobice - one koja čuva isti krevet, ćilim, sto, stolice i nekoliko blind ramova, među kojima se stiskala njegova egzistencija, i druge u kojoj su dela drugih umetnika inspirisana njegovim likom, stiže se preko buvlje pijace. I tu se među kineskom robom, od donjeg veša do kućnih aparata, tiskaju oni koje je sadašnje društvo dovelo do margine i borbe za ostanak. Kao nekada Pirosmanija.

Fasada zgrade u Ulici Nika Pirosmanija broj 29, na kojoj je tabla sa natpisom da je tu živeo od 1916. do 1918. godine, okrunjena je. U hodiku, sa jedva prisutnim dnevnim svetlom, na to vreme potsećaju fotografije tadašeg izgleda kvarta oko železničke stanice. A među njima i jedan pano na kojoj je crno- beli snimak već ostarele Margarite de Sevr, pored slike kojom ju je ovekovečio Pirosmani.

Tu gotovo ništa ne podseća na slavu koja će doći nakon što je slikara odneo grip, neuhranjenost, jetra koja je otkazala...Sahranjen je na groblju Nino, ali se ni danas ne zna gde tačno počiva, gde bi mogla da se položi bar jedna ruža...