KNEZ MIHAILO JE OSTAVIO VELIKI TRAG: Dragan Mićanović za "Novosti" povodom novog filma "Što se bore misli moje"

Snimanje je počelo još u jesen 2021, a premijera će izaći dve godine kasnije jer je, ističu autori, ova važna tema iziskivala temeljan i posvećen rad. Ipak, na vreme: u godini kada se beleži dva veka od rođenja kneza Mihaila (1823-1868) ostvarenje nastalo po scenariju reditelja i Dragoljuba Stojkovića, pokušaće da rasvetli neke činjenice mada, kako kažu, ima stvari koje nisu poznate i nikada se neće saznati, budući da "znamo izvršioce, ne znamo nalogodavce, kao u većini atenata"... Ali, neće to biti samo priča o još jednom srpskom usudu, već i ljubavi između kneza Mihaila i njegove, znatno mlađe verenice i rođake Katarine Konstantinović.

Bilo kako bilo, istorija o knezu Mihailu nije rekla konačnu reč. Važio je i za (prosvećenog) apsolutistu i za reformatora, odlučnog vladara i melanholika?

- U ovom filmu pratimo poslednjih sedam dana života kneza Mihaila, sa povremenim osvrtima na neke značajne istorijske trenutke kao što su primopredaja gradova, pokušaj stvaranja Balkanskog saveza i drugo - kaže u razgovoru, za "Večernje novosti", glavni protagonista Dragan Mićanović. - Sve što ste pomenuli verovatno je tačno. I to da je bio apsolutista i reformator, za šta ćete naći dokaze u istorijskim spisima. Ali, ako pođemo od naslova filma "Što se bore misli moje", nas je zanimao i pesnik knez Mihailo. Naš narod često ume da nekoga okarakteriše izrazom "pesnička duša", ali ćete retko to čuti za nekog vladara. Za kneza Mihaila, izvesno, možemo to reći. Još kada znamo da mu je otac Miloš bio potpuna suprotnost, verujem da mu sigurno nije bilo lako.

Kakav je bio odnos oca i sina?

- I tom temom bavimo se u ovom filmu na jedan, rekao bih, veoma poetičan način. Dva su potpuno različita karaktera, pa samim tim i vladara. Možda je interesantno reći da smo u pripremama za snimanje posetili Istorijski muzej u Beogradu, gde se čuvaju neke lične stvari kneza Mihaila, kao i odelo koje je nosio na dan ubistva, što i nakon ove istorijske distance deluje potresno. Kad vidite tu krvavu košulju ne možete da se ne zapitate - zašto je naša istorija toliko nasilna? Nažalost, on je samo jedan "od"... Neka saznanja do kojih smo tu došli, kao i iz posete Miloševom konaku, autori su ubacili u film.

Mada je Srbijom vladao u dva kratka navrata (od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868) ostavio je, po mnogo čemu, dubok trag. Da li su za to bile zaslužne istorijske prilike ili njegova ličnost i diplomatski dar?

- Iako je, iz ondašnje perspektive, relativno kratko vladao, ostavio je zaista veliki trag. Meni, lično, najdraži je onaj koji se nalazi pored njegovog spomenika na Trgu Republike - Narodno pozorište. I to se pominje u ovom filmu kroz duhovitu glumačku "kafansku" igru. Značajan deo filma čini i romantična priča ili, bolje reći, ljubavni trougao u kome se vide njegova želja i odlučnost da se suprotstavi svima, pa i Crkvi, u odluci da se oženi Katarinom Konstantinović. Na primedbu da mu je ona bliski rod, on će odgovoriti da su se i bliži rođaci venčavali. Ali, da ne otkrivam sad previše.

Film će se baviti i sveukupnim okolnostima toga doba?

- Naravno da je nemoguće da u jednom filmu ili seriji pokrijete sve aspekte burnog vremena druge polovine XIX veka. Ipak, ako uspemo da kompleksnost tog doba približimo današnjem gledaocu koji će možda moći da nađe i neke paralele sa sadašnjim vremenom, da uoči sličnosti i probleme koji se prenose i do dan- danas... e, to je nešto. Videćemo da li smo u tome uspeli. Sa druge strane, zarad dramske strukture, film ima pravo i na svoju istinu koja nema pokriće u istorijskim činjenicima, sve dok se ne bavi tendencioznim revizionizmom.

Igrali ste i druge istorijske ličnosti. Tesla, despot Stefan Lazarević, Sveti Sava. Koji je bio najintrigantniji za glumačku interpretaciju?

- Svaka istorijska ličnost koju sam igrao, bilo u pozorištu ili na filmu, bila je karakter za sebe, u okolnostima specifičnim za to vreme i teško ih je upoređivati. Teško mi je i reći koji je najintrigantniji jer, kao i za druge likove koje sam igrao (bili oni "istorijski značajni" ili, pak, potpuni "marginalci"), u procesu rada potpuno zaokupe moji pažnju i maštu. A kada se snimanje završi, ili kad izađe premijera u pozorištu, te likove ubrzo zamene neki drugi i sve se mora iz početka. To je velika lepota glumačkog posla. I privilegija.

Jedan deo vaše pozorišne karijere obeležilo je igranje klasike, Šekspira pre svega. Uostalom, kao Fortinbras ušli ste i u Glob teatar?

- Da, dobar deo moje karijere je vezan za klasike. Igranje u Glob teatru je nešto najlepše što mi se profesionalno dogodilo do sada u životu. Uloge koje sam igrao poprilično su uticale i na moj karakter. Često ističem, i u društvu sa prijateljima, da sam ja ovakav kakav sam i zbog toga što su "kroz mene prošli" i Romeo, i Hamlet, i Porcija, i Don Žuan, i Alsest, i Tartif.

Da se vratimo na čuvenu pesmu kneza Mihaila "Što se bore misli moje". U kojim situacijama sebi kažete "iskustvo mi ćutat` veli"?

- Bore mi se misli, i to često: da li ćutati, prećutati, ili reći, viknuti. Hoće li iko čuti moju tišinu? Ili moju viku? Iz iskustva znam da može da "pukne reč kao bič, fijukom za sva vremena". I znam da tek na kraju, kad zavesa pada - "ostalo je ćutanje".