GAGA ZAUVEK OSTAO I GOSPODIN I ŠMEKER: Legenda naše scene Dragan Nikolić (1943-2016) danas bi napunio 80 godina
DRAGAN Nikolić je oličenje punokrvnog beogradskog momka. Pokreti mačke, neprestani oprez, korača kao da se prikrada. Mršav kao hrt. Izbegava da priča o apstrakcijama, radije upotrebljava dečački cinizam nego ispovedački ton. To je jedno od onih lica koje godinama prolaze Beogradom i postoje pokraj nas. To su momci koji pridržavaju uglove kuća da se ne sruše, a istovremeno žvaću žvaku gledajući filmove Džona Vejna. Nešto što bi možda neke žene nazvale: dete-muškarac.
foto Arhiva "Novosti"
Ovako je jedan beogradski šmeker, Moma Kapor, opisao drugog: da je poživeo, danas bi Dragan Nikolić proslavio osamdeseti rođendan. Otišao je prerano, u 73-oj, taj večiti mladić naše scene, šarmer i mangup, a u biti stidljiv, odmeren i delikatan čovek i umetnik. Nezaboravni Džimi Barka, Prle, Flojd, Vlah Alija, Stole Haringa, Karuzo, Popaj... Godinama je "pridržavao" najbolje kadrove naših filmova, televizijskih serija i pozorišnih predstava, postajući legenda još za života. foto:S. Sarić
Rođen je 1943. godine u ratnom Beogradu. Detinjstvo je proveo na Crvenom krstu, u blizini Savremenog pozorišta (današnjeg BDP), a kada se prvi put krišom popeo na prozor i ugledao našminkane i kostimirane glumce, ostao je zauvek opčinjen magijom ovog prizora. Kao najmlađi student, sa sedamnaest godina, upisao je "iz prve" Akademiju dramskih umetnosti. Za prijemni je odabrao monolog Toma iz "Staklne menažerije" Tenesija Vilijamsa i recitaciju, a za muzički deo ispita - Andrijana Ćelentana i "Dvadeset četiri hiljade poljubaca". I već tada, njegovo totalno odsustvo sluha postaće, takođe, deo šarma koji će suvereno demonstrirati na televiziji ("Maksimetar" i "Obraz uz obraz"), filmovima "Kad budem mrtav i beo" i "Ko to tamo peva", pa i "Kosi" Ateljea 212. Uostalom, čega god bi se dotakao pretvarao je u prednost, dajući joj nepoonovljivu boju svoje harizmatične ličnosti.
- Kao glumac unosim veliki deo sebe, tu nema misterije i velike tajne. Kod onoga što mi je predloženo tekstom, preko onog što mi predlaže režija, ja izvlačim neke stvari iz svog fundusa i tražim prepoznatljive šifre, neka tumačenja koja su takođe prepoznatljiva i onima koji me gledaju - objašnjavao je u jednom novinskom razgovoru popularni Gaga. Arhiva "Novosti"
Filmsku karijeru počeo je već 1964. ulogom u filmu "Pravo stanje stvari". Tri godine kasnije, pojavio se u "Deci vojvode Šmita", u maloj ali dovoljno markantnoj ulozi da ga zapazi Živojin Pavlović i poveri onu glavnu: Džimija Barke u filmu "Kad budem mrtav i beo". Tako je već na početku karijere postao zvezda "crnog talasa" i tom činjenicom će se zauvek ponositi. Ovaj film mu je odredio dalji glumački put, jer su ga zbog njega izbacili iz angažmana Pozorišta "Boško Buha" u kome je počeo teatarski život. Film će odrediti i njegovu privatnu sudbinu. Na snimanju "Horoskopa" 1969. upoznao je Milenu Dravić, s kojom se venčao tajno 1972, u pauzi snimanja sledećeg ostvarenja, "Kako su se volele dve budale". A kako su se voleli Milena i Dragan svedočiće naredne decenije kroz koje su prolazili nerazdvojno, "obraz uz obraz", postajući najmarkantniji glumački par jugoslovenske scene.
Na poziv Nebojše Komadine, ipak, nastavio je život u pozorištu. Otvorila su mu se vrata Ateljea 212, a Mira Trailović i svi ostali upravnici videli su u njemu nezamenjivog člana kuće. Naravno, i čuvenog bifea. Kako je svedočio Novica Nikić, dugogodišnji šef bifea, u ovom prostoru Dragan je bio najbrži. "Kupovao" je štoseve, tražio način da priđe društvu i osvoji svoje mesto, koje je bilo ništa manje značajno od onog na pozornici. I tu, među starijim pozorišnim "alama", Gaga je plenio bez ostatka, srećan (kako je sam govorio) što uvek može da pobegne u san koji se zove pozorište, jer "ono je sklonište, azil za glumce".
Posle snimanja filma "Sezona mira u Parizu", iz Francuske je stigao poziv da se okuša i na međunarodnoj sceni: dobio je glavnu ulogu u komadu Maksima Gorkog "Na dnu" (Theatre de la Vill). Dug je spisak filmskih i TV ostvarenja u kojima je, već na "pojavu", Gaga Nikolić ostavljao neizbrisiv trag: "Otpisani", "Nacionalna klasa", "Ko to tamo peva", "Banović Strahinja", "Nešto između", "Sivi dom", "Idemo dalje", "Poslednji krug u Monci", naravno, i "Balkan ekspres" - koji je okupio, verovatno, glumački "drim tim" svih vremena.
Preminuo je 11. marta 2016. godine, posle duge i teške bolesti u Beogradu. Ostala mu je neostvarena želja da snimi film koji bi se zvao "Suze mog jastuka", sa autobiografskim crticama iz njegovog života. Sve ostalo je ostvario. Nagrade, priznanja, i ono najvažnije - beskrajnu ljubav publike. Ostvarilo se i više od skromne želje koju je izrekao primajući Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, 2000. godine:
- Kroz čitavu karijeru nastojao sam da u sebe utkam ono što je pisalo na špici filma: "I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem"...
Radoslav Zelenović:
ISTORIJA NAŠE KOINEMATOGRAFIJE
- OSTAVIO je izuzetno dubok trag u blizu 180 filmova i tv serija. Bio je voljen i kao glumac i čovek, zato što je bio šmeker u pravom smislu te reči. Pri tom gospodin, sve što je radio, radio je gospodski i šmekerski, na tako prirodan način. Nije bilo onog ko bi mu prišao ili hteo da se slika, a da je rekao "ne mogu". Ispunjavao je sve te želje i ljude činio srećnim - kaže sa setom Radoslav Zelenović. - Lično, smatram ulogu Vlah Alije u "Banović Strahinji" Vatroslava Mimice, njegovom najboljom ulogom. Pre toga igrao je razne žanrove, ali ne očekujete da ta vrsta glumca na tako ekspresivan način ostvari ovako složenu ulogu čoveka kome ništa nije sveto jer je vođen samo silom. A na kraju - poklekne pred ženom. Ovu liniju koja ide od sile do ljubavi treba odigrati. Nema pet glumaca u Evropi koji bi to umeli! On je to uradio maestralno. Mogao je da odigra i malu i veliku ulogu, mogao je sve. I sve što je uradio ostalo je zapamćeno, to je istorija naše kinematografije.
Voja Brajović:
UZOR ZA MLAĐE GENERACIJE- KAD samo pobrojim sve one dane kada smo zajedno radili, družili se, ne mogu da verujem da ga nema već više od sedam godina. I da je njegova smrt neumitna činjenica. Još me to zbunjuje, nismo se dovoljno porazgovarali. Da nema umetnosti koja se zove film, mlađi ne bi bili svedoci takvog šarma, neposrednosti i dara koji je posedovao. I ne bi imali na koga da se ugledaju. Uvek je ulivao radost u ekipu, podizao raspoloženje. I to su dragocene stvari za umetnost, Dragan je to divno umeo da radi. Sećam se kad smo sa pozorišnom predstavom "Posetilac" gostovali u Zagrebu, prvi je dobio reč na konferenciji za štampu. I, naravno, u svom stilu, duhovito je prokomentarisao: "Znate, ja igram Boga, a Voja - kako se kaže - lep je kao Frojd" - priseća se Voja Brajović. - Kada smo snimali "Otpisane" već je igrao kod Žike Pavlovića, bio zvezda i osvedočeni dar. Vremena ni tada nisu bila laka, ali su bila lepa. Bez pritisaka i nasilja, s puno drugarstva. Znali smo i da se umorimo, ali i da se odmorimo. I borba je bila izazov.