MOREPLOVAC UMETNIK KOJI SLIKA SVETLOM: Jedinstveni i svestrani Jovan Horvat izlaže u Valjevu
MEĐU više od 500 stvaralaca, koliko ih je za četvrt veka postojanja izlagalo u Internacionalnom umetničkom studiju "Radovan Trnavac Mića" u Valjevu, nesumnjivo se izdvaja Jovan Horvat (56), čija će izložba "Magija fotografije" biti otvorena večeras u galeriji ovog kulturnog zdanja. Horvat je profesor fotografije, muzičar, esejista, pesnik, prevodilac, autor dokumentarnih filmova, pedagog i - moreplovac!
Foto B. Puzovic
Beograđanin koji više od tri decenije živi i stvara u Barseloni, valjevskoj publici predstavlja se serijalima fotografija "Poznate ličnosti", "Samoća u gradovima", "Duhovi", "Ortopedija", "Prostori moći" i "Mefistofeles". Ciklus "Poznate ličnosti" obuhvata fotografije predmeta koji podsećaju na Šarla Bodlera, Franca Kafku, Florens Najtingejl, Džonija Vajsmilera, Karmen Mirandu... "Samoća u gradovima" su urbani pejzaži za putopis po imaginarnoj Evropi kakvu je Jovan oduvek zamišljao i priželjkivao.
Horvat "Duhove" opisuje kao lakše od prašine, vazduha i praznine, a projektom "Ortopedija" postavlja pitanje granica života, pravi paralele između grada i tela, navodeći na razmišljanje da se grupisani i povezani objekti i građevine, sa jasno podeljenim funkcijama, mogu shvatiti kao organizam. Prostore opresivne hladnoće i bezličnosti nazvao je "Prostorima moći", a naposletku fotografijama vodi u kratku šetnju kroz privatne odaje Mefistofelesa.
- Fotografija je, nasuprot muzici, dosta jasna, ona je predaja ideja, odnosno govor ideja na vizuelan način - kaže Jovan Horvat. - Moja fotografija je u stvari pokušaj da se ne samo kroz oko, nego kroz sva čula umom doživi nešto. A pritom je oko samo jedan put. Zato se, na neki način, moja fotografija mora pre ili kasnije pretvoriti u nešto drugo, što takođe pokušavam. Zato sam pretvarao fotografije u svetlosne kutije, prozirne folije, svašta sam pokušavao da te granice proširim, jer su sadašnje preuske.
Bio je profesionalni muzičar u Narodnom pozorištu u Beogradu, bio član opere, svirao u simfonijskom orkestru, ansamblima savremene i srednjovekovne muzike. Na Konzervatorijumu u Barseloni magistrirao je udaraljke, završio potom Katalonski institut za fotografske studije.
Poklon
OKO 140 fotografija iz šest opusa biće moj poklon "Trnavcu", a za to je zaslužna gospođa Zorica Šević, koja je i pomogla da uspostavim kontakt sa ovom kulturnom ustanovom u Valjevu, sa čijim poslenicima imam izuzetnu, najlepšu moguću saradnju - kaže umetnik. - Drago mi je da će zbirka fotografija biti u rodnom gradu moga dede Živorada. Nadam se da je ovo početak saradnje, rado bih u Valjevu organizovao predavanja iz fotografije.
- Muzikom se bavim od šeste-sedme, a fotografijom od desete godine - kaže Jovan. - Muzika mi je bila posao, a fotografija mi je u početku bila hobi. Počeo sam kao amater, eksperimentisao i to mi je toliko dobro išlo, da sam 1991. godine upisao studije fotografije u Barseloni i postao profesionalac. U radu sam koristio sve moguće foto-aparate koji postoje, od najjednostavnijih za jednokratnu upotrebu, do podvodnih, panoramskih, analogne, digitalne, one velikog formata sa mehom. Svojeručno sam pravio kamere bez ikakvog mehanizma, od raznih kutija i konzervi. Na mestu gde radim, veliku koncertnu salu pretvorili smo u gigantsku kameru u kojoj pravimo fotografije dimenzija pet sa 15 metara...
Pedagog
TRENUTNO sam profesor fotografije, a predajem i kreativnost na postdiplomskim studijama na fakultetu psihologije - kaže Horvat. - Radim i u školama za odrasle. Učim odrasle umetničkoj fotografiji, od teorije do prakse. Udaraljke veoma volim, ali sam ih prve napustio, da ne bih ostao zauvek zatvoren u tom krugu vežbanja i partitura. Sada, posle četiri i po decenije, konačno sam sebi priuštio da se muzikom bavim iz hobija, počeo sam da učim indijski instrument, udaraljke, koji se zove tabla. Prvi put osećam radost muzike, posle celog života provedenog u muzici.
Izlagao je u Srbiji, Španiji, Švajcarskoj, Francuskoj. Veoma je, kaže, srećan što će njegove radove videti publika u Valjevu, rodnom gradu njegovog dede Živorada Grbića. Njegov predak ostavio je neizbrisiv, ogroman doprinos razvoju muzike, kulture, sporta u Valjevu, njegovo ime nosi ovdašnja muzička škola.
Fotografija
VREME je digitalne fotografije, koja je ista kao i svaka druga, samo je tehnika nešto malo drugačija - kaže Horvat. - Nema tu neke velike razlike, sve što predajem, savršeno se odnosi i na stare i na nove vrste fotografije. Ljudi nisu izmislili fotografiju, ona se bazira na prirodnim zakonima prelamanja i osobinama svetlosti. Čovek tu nema apsolutno nikakvog upliva, fotografiju nikad nisu promenili, niti će im to poći za rukom. Mogu, zato, da naučim ljude fotografiji, pa i digitalnoj, a da sedim ispod smokve i da crtam šeme štapom po pesku.
- Moj predak, deda po majci Živorad Grbić prvo je studirao bogosloviju, pa je otišao u Prag, tamo je studirao violinu, zatim se vratio u Valjevo, gde je organizovao kulturni život, hor, sportske aktivnosti, bio je među prvim teniserima u Srbiji, aktivno je skijao - nabraja Jovan. - Bio je daleko ispred svog vremena. Pedesetih godina prošlog veka preselio se u Beograd, gde je umro mlad, ali je ipak uspeo mnogo toga vrednog da postigne. Autor je i zbirke kompozicija za mlade violiniste, kao i metoda za učenje violine. Svi u familiji smo akademski školovani muzičari, violinisti, pijanisti, koncert majstori... Ja sam, eto, neka vrsta pobunjenika, jer sam se iz muzike otisnuo u fotografiju. Takođe sam i skiper, bavim se plovidbom po moru sa suprugom, i to mi je velika strast i ljubav, međutim to ipak nije posao kojim želim da se bavim.