KADROVI JEZE I VRAĆANJE NADE: Slikar Nemanja Nikolić o nekativnim utopijama, Hladnom ratu i Jugoslaviji, novim i starim "Zonama sumraka"
PLAŠIM se da već živimo negativnu utopiju, smatra Nemanja Nikolić (1987), slikar i docent na Fakultetu likovne umetnosti, čije čak dve aktuelne postavke u Beogradu, svaka na svoj način, to i - potvrđuju.
Foto privatna arhiva
I dok neku vrstu panične reakcije na tu činjenicu, kako kaže, predstavlja izložba "Psihopolitike" u galeriji "Rima", na kojoj je ukrstio kadrove iz "Zone sumraka" sa novinskim izveštajima o našoj stvarnosti, "Budućnost, iz početka", u Likovnoj galeriji KCB, koja se bavi Hladnim ratom, nosi izvesnu melanholiju.
- Ovo su istorijski neprijatna, nezgodna vremena, ali koja nemaju nužno sklonost ka potencijalnom kraju čovečanstva, pa čak i eventualni kraj može da bude neka vrsta novog početka. Ostavio bih tu mogućnost za neku svetliju budućnost - kaže Nikolić u razgovoru za naš list, odgovarajući na pitanje da li nove hladnoratovske pretnje mogu da dovedu čovečanstvo do apokalipse.
Za animirani film The Plot, koji zauzima centralno mesto u galeriji KCB, fejm po frejm, umetnik je ručno uradio oko - 5.000 crteža! Nije koristio nikakav softver, svi su rađeni tušem na belom papiru i belom kredom na crnom papiru. Na njima su predstavljeni kadrovi iz holivudskih i britanskih filmova iz pedesetih, posvećenih Hladnom ratu, dok su mu kao podloga služile knjige, objavljene u istom periodu u Jugoslaviji, čija su tema bili samoupravljanje i socijalistička ideologija.
Spajanjem naizgled nespojivih elemenata ("ravnice Indijane po kojima trči Keri Grant bežeći od aviona pretvaraju se u kartografske prikaze socijalističke Jugoslavije dok vozovi tutnje po stranicama biografije jugoslovenskog doživotnog predsednika Tita"), prema mišljenju istoričarke umetnosti Svetlane Jevtović Montua, umetnik "stvara sopstveni kino svet na stranicama starih knjiga, prostor i vreme gde su Marks i Holivud mogući". Foto M. Janković
A Nikolić, objašnjava:Citirao je i američke propagandne filmove koji direktno prikazuju mržnju prema komunistima, ali i one sofisticiranije u kojima se vanzemaljci koriste kao analogija za strah od Sovjeta. Na početku i kraju animacije su likovi iz njemu dragih filmova pedesetih (igraju ih Džejms Stjuart, Hemfri Bogart...), i oni zapravo prolaze kroz tu noćnu moru filmova o Hladnom ratu.
Efekat začudnosti
ISKRENO uverenje sagovornika je da se svako umetničko delo, uključujući i ona sa istorijskim temama, uvek suštinski bavi današnjim trenutkom, što važi i za njegove radove inspirisane Hladnim ratom. A kada je u pitanju nadahnuće filmom, kaže:
- Uvek mi je bila zanimljiva ta pojava u dadaizmu, da umetnici nekim drugim sredstvima, koje nisu kamera i filmska traka, proizvedu iskustvo posmatranja filma. U svojim slikama koje su geometrijska apstrakcija i crtežima i animacijama, koji su vrlo figurativni i narativni, pokušavam da na dvodimenzionalnoj površini, sa vrlo tradicionalnim tehnikama, akril na platnu, ili tuš na papiru, proizvedem utisak posmatranja filma. Taj efekat začudnosti.
- Zanimljivo i važno u spajanju ove dve stvari, bilo mi to što je Jugoslavija u tom razdoblju bila unikatana: vladala je socijalistička ideologija, ali je država bila vrlo otvorena za ono što bismo uslovno nazvali "amerkikanizacijom", pre svega za popularnu kulturu - filmove, džez, rokenrol... I kao što Radina Vučetić kaže u knjizi "Koka kola socijalizam", jugoslovenski čovek mogao je da sanja američki san, ali u potpuno neameričkim uslovima - ističe autor, dodajući da ne nastupa sa pozicija ni jugonostalgičara, niti neojugonostalgičar. - Ideologija koja je tu zemlju držala na okupu se pokazala kao utopija, a neke pouke se, i te kako u jednom novom kontekstu, mogu izvući, kao što su ideje solidarnosti, nesvrstanosti.... Foto privatna arhiva
Postavku u KCB čine i veliki crteži, koji se stilski i tematski nadovezuju na The Plot:
- Na njima je kombinovan tekst, poput stranica originalnih knjiga koje sam koristio u animaciji, ali je svako slovo i sadržaj tih knjiga - nacrtan tušem - dodaje Nikolić. - Preko toga sam crtao slojeve koji citiraju različite filmske sekvence, pa se tako preklapaju različite reference i umnožava se slika u slici.
A zašto sebi nije olakšao rad, korišćenjem računara, umetnik objašnjava:
U pustinji posle socijalizma
MOJA generacija je čitav život provela u periodu tranzicije. Obrazovanje koje smo devedesetih sticali i dalje je vuklo korene iz socijalizma, a imali smo kontradiktornu situaciju da smo isključivo slušali rokenrol, koji je dolazio iz iste te Amerike, koju smo prestali da volimo i da je gledamo kao uzor. Taj paradoks je ostao i karakterističan i danas - kaže Nikolić, koji strahove od tranzicijske nestalnosti svoje generacije opisuje naslovim knjige Igora Štiksa i Srećka Horvata - "Dobrodošli u pustinju posle socijalizma".
- Raditi rukom je po meri čoveka. Bez obzira na velike formate, kada se približite ovim radovima, postoji nešto što u vremenu visoke tehnologije prija, vraćaju vas na taktilnost. I taj osećaj mešanja boja, traženja određenog sloja, dobijanja teksture, što zvuči kao čista slikarska, tehnička stvar, zapravo je vrlo poetičan - zaključuje Nemanja Nikolić.